Promocija vladavine prava u SRJ

Pravni rezim i zaštita svojine i ugovora

Peti Forum u seriji foruma koji se organizuju u okviru projekta “Promocija vladavine prava” pod nazivom “Pravni re zim i zaštita svojine i ugovora” c odrzan je 11. maja 2001. godine.

U vodno izlaganje na ovom Forumu podnela je g-dja Jelisaveta Vasilic, advokat. Medijator Foruma je bio prof. dr Nebojša Savic.

Forumu je prisustvovalo 28 u…cesnika medju kojima su bili predstavnici nevladinih organizacija, politickih partija, drzavnih organa, eksperti, profesori i advokati. Forum je imao znacajnu medijsku podršku iz veceg broja medijskih kuca, kako novinskih tako i elektronskih.

Diskusija se uglavnom odnosila na osnovne probleme sudstva u Srbiji i Jugoslaviji u oblasti zaštite svojine. Poseban naglasak je stavljen na tipove svojine u pravnom sistemu Srbije, kao i na proces privatizacije koji je u toku. Preostale teme o kojima se razgovaralo su zaštita ugovora, neophodnost promene Zakona o bankrotu, problemi procesa denacionalizacije, kao i imperfektnosti drzavnog vlasništva.

Pravni režim zaštite svojine i ugovora

— Jelisaveta Vasilic —
advokat
sudija Višeg privrednog suda Srbije, razrešena

Svojina je osnovna društvena, ekonomska i pravna kategorija.

U našoj državi zastupljena su tri oblika svojine i to: društvena, državna i privatna u koju spada zadružna svojina kao svojina grupe gradjana.

Kao pravo, svojina je bila najrazvijenija u sistemu privatne svojine. Privatna svojina je najjasnije bila formulisana u rimskom pravu, kao proprietas, što je znacilo puno ovlašcenje sopstvenika prema objektu svojine koje ovlašcenje deluje prema svim drugim licima (erga omnes).

U vreme administrativnog rukovodjenja privredom postojala je kod nas centralizovana državna svojina, kao glavni oblik socijalisticke svojine. U tom administrativnom periodu svim sredstvima preduzeca raspolagali su državno administrativni organi, koji su ta sredstva mogli po svojoj diskrecionoj oceni oduzimati jednom preduzecu i dodeljivati ih drugom.

U kasnijem razvoju Ustavom iz 1963. godine regulisana je društvena svojina tako što se njene najvažnije ekonomske i pravne karakteristike regulišu kao zajednicke neotudjive osnove individualnog i udruženog rada. Prema ovom Ustavu rad je u nacelu jedini osnov upravljanja i raspolaganja društvenim sredstvima, tako da je radna organizacija jedini nosilac prava u pogledu sredstava u društvenoj svojini i ta prava se njoj ne mogu ograniciti niti oduzeti, osim ako to zahteva opšti interes utvrdjen saveznim zakonom i u postupku propisanim tim zakonom. Ustvari osnovna postavka regulisanja društvene svojine iz Ustava iz 1963. godine je da društvena svojina pripada neodredjenom vlasniku odnosno društvu u celini.

Državna svojina predstavlja pravo države da koristi, upravlja i raspolaže odredjenim predmetima, objektima. Država to može da cini neposredno ili posredno, tako što ce veci deo objekata te svojine prepustiti javnim preduzecima ili drugim odgovarajucim pravnim licima, koja sticu pravo korišcenja i ogranicenog upravljanja.

USTAVNO REGULISANJE SVOJINE

clanom 69 Ustava SRJ zajemceno je pravo svojine i to svih oblika: privatna svojina, društvena svojina, državna svojina i zadružna svojina.

clanom 56 Ustava RS Srbije jamci se ravnopravnost svih oblika svojine, odnosno svi oblici svojine imaju jednaku pravnu zaštitu.

Dalje, Ustavom je odredjeno da se pravo svojine može ograniciti samo pod uslovima odredjenim zakonom. Prema tome, samo zakonom se može ogranicavati svojina, što znaci da promena oblika vlasništva i ogranicenje prava svojine može se vršiti na izricito predvidjen nacin utvrdjen najvišim pravnim aktom posle Ustava, odnosno zakonom.

Prema tome, ustavno svi oblici svojine su ravnopravni i titulari svojine ostvaruju sve elemente svojine ius utendi, fruendi, abutendi ukoliko u tome nisu zakonski ograniceni.

STEPEN ZAŠTITE SVOJINE ZAKONIMA

c1. Zakon o sredstvima u svojini Republike Srbije

Od 1996. godine nakon izvršenih izbora lokalnih organa vlasti, kada su u mnogim opštinama na vlast došle opozicione stranke, na brzinu su doneti zakoni kojima su menjani oblici svojine u korist državne svojine, da bi se onemogucilo upravljanje svojinom na lokalnom nivou.

Tako je donet Zakon o sredstvima u svojine Republike Srbije (Sl. glasnik RS 54/96), kojim je regulisano da su sva sredstva stecena od državnih organa, od organa iIi organizacija jedinica teritorijalne autonomije i lokalne samouprave, od javnih službi i drugih organizacija ciji je osnivac Republika, odnosno teritorijalna jedinica i sva druga sredstva odnosno prihodi ostvareni po osnovu ulaganja državnog kapitala, sredstva u državnoj svojini. Ovim Zakonom je u potpunosti ograniceno pravo raspolaganja na državnoj svojini od strane organa lokalne samouprave tako da Vlada Republike Srbije odlucuje o otudjenju nepokretnosti, o davanju na korišcenje odnosno u zakup nepokretnosti koje koriste javne službe.

Do donošenja ovog Zakona jedinice teritorijalne autonomije i lokalne samouprave su neograniceno koristili sredstva u državnoj svojini u skladu sa zakonom i namenom tih sredstava. Medjutim, donošenjem ovog Zakona i to clanom 8a ograniceno je pravo jedinica teritorijalne autonomije i lokalne samouprave, tako što o otudjenju nepokretnosti koje koriste javne službe odlucuje Vlada Republike Srbije. Takodje o pribavljanju i davanju na korišcenje, odnosno u zakup nepokretnosti koje koriste javne sluzbe, odlucuju organi tih službi uz saglasnost Republicke direkcije za imovinu Republike Srbije.

Prema tome, bez obzira kako su jedinice teritorijalne autonomije i lokalne samouprave stekle svojinu na nepokretnostima, one su ogranicene u njihovom korišcenju upravljanju i raspolaganju, jer o tome odlucuje Republika Srbija bilo u vidu odluka ili davanjem saglasnosti.

Ovim Zakonom ne vrši se promena oblika svojine, medjutim u ovom referatu je kratko obradjen, jer je on poslužio kao osnov za oduzimanje svojine informativnim kucama. Naime, u clanu 1 predvidjeno je da je državna svojina svojina javnih službi, preduzeca ciji je osnivac Republika, odnosno teritorijalna jedinica. Po tom osnovu, a polazeci od toga da je “Studio B” osnovala teritorijalna jedinica Grad Beograd, došlo je do oduzimanja “Studija B” pred raspisivanje izbora od 24.09 2000.

c2. Zakon o preduzecima

U pravnoj teoriji, preduzece ne predstavlja poseban subjekt prava nego predstavlja ekonomsku kategoriju. Prema klasicnoj koncepciji, preduzece je objekat trgovackog prava i nema pravni subjektivitet zbog cega ne može biti nosilac prava i obaveza. Pošto preduzece nema pravnu sposobnost, u pravne odnose mora da stupa nosilac preduzeca. Naš Zakon o preduzecima ne reguliše pitanje nosioca preduzeca (reguliše samo organe preduzeca), nego ostavlja preduzece kao ekonomsku kategoriju bez pravnog subjektiviteta, zbog cega narocito sada imamo velikih problema, kada stranim ulagacima nije jasno s kim zakljucuju ugovore, odnosno ko je nosilac prava i obaveza, pravni subjekt koji ulazi u pravne odnose.

Prema tome, naše pravo priznaje subjektivitet preduzecu, iako se ne vidi nosilac preduzeca, nema subjekta koji ulazi u pravne odnose sa trecim licima niti ima subjekta koji preuzima prava i obaveze. Jasno je da je to uradjeno zbog društvenih preduzeca, koja još uvek cine najveci broj privrednih subjekata sa cijom imovinom je do sada neograniceno raspolagala jedna manja grupa ljudi.

Zavisno od oblika svojine postoje odredjeni oblici preduzeca i to: društvena preduzeca, javna preduzeca i privredna društva, koja mogu da se osnuju kao društva lica ili društva kapitala.

Kada se radi o preduzecima u kojim je vecinski kapital privatni, osnivaci odnosno vlasnici, prema zakonskim odredbama, imaju mogucnost potpune zaštite svog kapitala kroz biranje organa upravljanja, rukovodjenja, cak kod jednopersonalnih društava osnivac ima pravo da obavlja sve funkcije i skupštine i upravnog odbora, kao i da bude direktor. Na ovaj nacin se zakonski daje potpuna zaštita privatnoj svojini u privrednim društvima.

Prema tome, nema zakonskog ograncenja privatne svojine. Zakon ne ogranicava ni društvenu svojinu, medjutim problem je što je to “nicija” svojina bez nosioca prava i obaveza, što je davalo mogucnosti ljudima koji su upravljali društvenim preduzecima neograniceno raspolaganje svojinom.

U smislu clana 436 Zakona o preduzecima dozvoljena je promena oblika preduzeca pod tacno odredjenim uslovima.

Prema tome, primena ovog zakona u odnosu na promenu oblika statusa svojine nije sporna, jer je njim izricito predvidjeno pod kojim uslovima može doci do promene statusa zavisno od svojine.

c3. Zakon o javnom preduzecu i obavljanju delatnosti od opšteg interesa

U smislu clana 401 Zakona o preduzecima, javno preduzece je preduzece koje obavlja delatnost od opšteg interesa, koje osniva država odnosno jedinica lokalne samouprave.

Narodna Skupstina Republike Srbije na prvom vanrednom zasedanju održanom 13. 07. 2000. godine donela je Zakon o javnom preduzecu i obavljanju delatnosti od opšteg interesa. Zakon je stupio na snagu 26. 07. 2000. godine i danom stupanja na snagu ovog zakona prestao je da važi Zakon o javnim preduzecima (Sl. glasnik Republike Srbije 6/90).

Razlika izmedju ranijeg Zakona o javnim preduzecima i ovog Zakona nije samo u nazivu zakona nego je velika razlika u regulisanju nacina osnivanja, upravljanja, imovine i raspodele dohotka, odnosno u odnosu na svojinu.

U smislu clana 1 Zakona o javnim preduzecima iz 1990. godine izricito je predvidjeno da se javna preduzeca osnivaju za obavljanje privredne delatnosti od javnog interesa i to u oblasti infrastrukture (elektroprivreda, železnica, PTT saobracaj, vazdušni saobracaj, radio televizija), u oblasti korišcenja i upravljanja dobrima od opšteg interesa (vodoprivreda, putna privreda i šumarstvo) i komunalne i druge delatnosti koje su uslov za život i rad gradjana.

S obzirom da je predvidjeno da je delatnost javnih preduzeca, privredna delatnost u smislu clana 2 starog Zakona, bilo je predvidjeno da javna preduzeca mogu poslovati sa sredstvima u državnoj, društvenoj i privatnoj svojini. Zavisno od svojine odredjeni su organi upravljanja, s tim što je uvek osnivac davao saglasnosti na statut, na izbor direktora, na statusne promene i na kriterijume za raspodelu dohotka u smislu clana 22 Zakona o javnim preduzecima, cime je vlasniku omoguceno da izvršava atribute svoje vlasti na imovini.

Zakonom o javnim preduzecima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa, odnosno novim Zakonom, nije predvidjeno da se radi o privrednoj delatnosti, a posledica takvog pristupa je da se u vecem broju clanova Zakona dosledno oduzimaju ranije predvidjena prava osnivaca.

U smislu clana 4 novog Zakona, javno preduzece osniva Republika Srbija. Jedinica lokalne samouprave može osnovati javno preduzece samo za komunalnu delatnost.

Ranije takvih ogranicenja nije bilo, odnosno javno preduzece iz svih gore navedenih delatnosti mogla je osnovati jedinica teritorijalne uprave.

U smislu clana 19 Zakona, javna preduzeca mogu osnovati zavisno društvo kapitala za obavljanje delatnosti iz predmeta svog poslovanja uz saglasnost Vlade Republike Srbije.

Ranije takva saglasnost nije bila potrebna.

U smislu clana 20 navedenog Zakona, javna preduzeca mogu ulagati kapital u druga društva kapitala za obavljanje delatnosti od opšteg interesa samo na osnovu prethodno dobijene saglasnosti Vlade Republike Srbije.

Ranije nije bilo ogranicenja u odnosu na ovakvu vrstu raspolaganja sredstvima, dobijanjem saglasnosti od Vlade Republike Srbije.

U smislu clana 22 navedenog Zakona, javna preduzeca donose srednjorocne i dugorocne programe rada i razvoja, kao i godišnje planove rada. Na te programe i planove moraju tražiti i dobiti saglasnost Vlade Republike Srbije.

U smislu clana 25 navedenog Zakona, kada dodje do poremecaja u poslovanju javnog preduzeca, ciji je osnivac jedinica lokalne samouprave, a što može da ugrozi život i zdravlje ljudi ili imovinu, a osnivac ne preduzme odredjene mere, te mere ovlašcena je da preduzme Vlada Republike Srbije.

Ovo ranije nije bilo predvidjeno. Medjutim, iako to nije bilo predvidjeno Vladi Republike Srbije nije smetalo da u Beogradu uvede svoju upravu u odredjena javna preduzeca ciji je osnivac bio Grad Beograd..

U smislu clana 27 navedenog Zakona Vlada Republike Srbije daje saglasnost na Statut javnog preduzeca; Tarifu cene javnog preduzeca; raspolaganje imovinom; ulaganje kapitala i na statusne promene.

Ranije ovo nije bila nadležnost Vlade Republike Srbije.

U smislu clana 34 navedenog Zakona, javna preduzeca ne mogu vršiti isplatu sredstava za sponzorstvo, donaciju, humanitarne sportske i slicne aktivnosti, reklamu, propagandu i reprezentaciju.

S obzirom da je za sve odluke koje donosi javno preduzece potrebna saglasnost Vlade Republike Srbije, cak i za one odluke koje se ticu raspodele dohotka i u slucaju da su preduzeca u privatnoj svojini, jasno upucuju na ogranicavanje privatne svojine odnosno upravljanje privatnom svojinom od strane nevlasnika odnosno države. Po ranijem Zakonu o javnim preduzecima jasno je bilo razgraniceno šta je opšti interes i na koje odluke Vlada daje saglasnost, odnosno to su bile samo one odluke koje su se odnosile na opšti interes. Vlada Republike Srbije nije odlucivala o raspodeli dohotka, nego je o tome odlucivao vlasnik sredstava. Ovim Zakonom pravo vlasnika je ograniceno, a cime je povredjeno ustavno nacelo kojim se jamce svi oblici svojine i njihova ravnopravnost u javnopravnoj zaštiti.

c4. Zakon o osnovama promene vlasništva društvenog kapitala
Zakon o uslovima pretvaranja društvene svojine u druge oblike svojine (republicki)

Ovim Zakonom uredjene su osnove promene vlasništva društvenog kapitala u preduzecima, zadrugama i drugim oblicima organizovanja koji raspolažu društvenim kapitalom. U ovom Zakonu je izricito predvidjeno da navedena pravna lica koja raspolažu sa društvenim kapitalom samostalno odlucuju o promeni vlasništva društvenog kapitala. Prema tome, o promeni društvenog kapitala odlucuju korisnici tog kapitala svojim odlukama, a ne državni organi, odnosno odluke o promeni oblika svojine donose titulari te svojine, osim u odredjenim preduzecima gde o tome odlucuje vlada po posebnom programu.

Jedan od problema gde postoji mogucnost ogranicavanja svojine kod svojinske transformacije jeste ucešce Agencije za procenu vrednosti kapitala u svojinskoj transformaciji, jer s obzirom na nedorecenost odredbi Zakona o agenciji za procenu vrednosti kapitala, Agencija je bila mocan organ u sistemu vlasti starog režima. Agencija je u slucaju “VEcERNJIH NOVOSTI” poništila odluku o svojinskoj transformaciji.

Kompanija “VEĆERNJE NOVOSTI” nastala je izdvajanjem iz sastava “BORBE” OOUR “VEĆERNJE NOVOSTI”. Kompanija “VEĆERNJE NOVOSTI” donela je odluku o svojinskoj transformaciji i izvršila procenu kapitala i procena kapitala je bila na verifikaciji kod Direkcije za procenu kapitala. Direkcija je prvo donela rešenje 19.07.1999. godine kojim je verifikovala ukupan kapital 6.245.000,00 din. od toga društveni kapital 1.484.000,00 i akcijski kapital 4.750.000,00 din. Pošto je ovo rešenje o proceni ukinuto Direkcija je donela rešenje 29.02.2000. godine kojim je ukinula Odluku da se krene u svojinsku transformaciju, poništila je javni poziv za upis akcija u prvom krugu od 17.09.1998. godine i poništila je poziv za upis akcija u drugom krugu od 13.09.1999. godine. Direkcija nije bila nadležna da poništava navedene odluke, jer ona ne može da odlucuje kako ce neko upravljati svojom svojinom, jer ona je nadležna samo za procenu kapitala, odnosno verifikaciju kapitala i njena uloga zapocinje i završava se samo racunskim pregledom izvršene procene. Pošto je Direkcija donela odluku kojom je poništila odluku o zapocinjanju svojinske transformacije i odluku o prvom i drugom krugu upisa akcija, Privredni sud u Beogradu samo dva dana nakon donošenja ove odluke Direkcije doneo je odluku o brisanju Kompanije “VEcERNJE NOVOSTI” odnosno 03.03.2000. godine radi pripajanja SJU BORBA na osnovu dopune Uredbe o SJU BORBA.

c5. Zakon o prinudnom poravnanju, stecaju i likvidaciji

Postavlja se pitanje da li može da se štiti svojina u momentu kada neko pravno lice prestaje da postoji. Smatram da o zaštiti svojine u stecajnom postupku treba govoriti, jer rešenja data u navedenom zakonu u odnosu na zaštitu svojine ocigledno nisu dovoljna s obzirom na dugo trajanje postupka, a samim tim i neadekvatnu zaštitu imovine zatecene u momentu otvaranja stecaja, jer ne može se govoriti o zaštiti imovine ako jedan stecaj traje pet i više godina.

Organi stecajnog postupka su: stecajno vece, stecajni sudija i stecajni upravnik, što znaci sve zapocinje i završava se u sudu. Sudska zaštita svojine je sigurno dobra zaštita, medjutim zbog opterecenosti sudova ova zaštita se svela samo na jednog coveka odnosno stecajnog upravnika, a ova zaštita u praksi se pokazala kao potpuno nedovoljna. Veoma cesto se radi o veoma velikim vrednostima, koje se prakticno nalaze u rukama jednog coveka.

OGRANICENJA SVOJINE UREDBAMA

a. Uredbe sa zakonskom snagom

Pitanje razgranicenja pravne važnosti uredbe u odnosu na pravnu važnost zakona je veoma bitno pitanje, jer od toga zavisi da li ce izvršna vlast da potisne zakonodavnu vlast i da li ce se ustvari u vidu uredbi donositi zakoni od strane izvršne vlasti.

U smislu clana 99 st. 1 tacka 4 Ustava Savezne Republike Jugoslavije, Savezana vlada je ovlašcena da donosi uredbe, odluke i druga akta za izvršavanje saveznih zakona i drugih propisa i opštih akata Savezne skupštine. Prema tome, uredbe mogu biti donete samo u cilju izvršavanja saveznih zakona i na osnovu zakona, što znaci da se ne može doneti ni jedna uredba, koja nema osnovu u zakonu.

Posebnu vrstu uredbi cine uredbe sa zakonskom snagom i njima se mogu menjati sami zakoni. Ove uredbe imaju privremenu snagu višeg akta, odnosno zakona na koji nacin ustvari zakonodavna vlast prelazi na izvršnu vlast. Ovu vrstu uredbi ne poznaje naš Ustav, te prema tome kod nas se ne mogu donositi uredbe sa zakonskom snagom.

Medjutim i pored toga što naš Ustav ne poznaje uredbe sa zakonskom snagom u poslednjih nekoliko godina bilo je uobicajeno donošenje takvih uredbi kojima je vršena promena oblika svojine. To je narocito vršeno kod informativnih kuca gde je izvršna vlast uz pomoc sudova vršila promenu oblika svojine na nezakonit nacin.

Tako je Uredbom o Saveznoj javnoj ustanovi “BORBA” Novinsko izdavacko preduzece “BORBA” koje je bilo u društvenoj svojini postalo Savezna ustanova u državnoj svojini.

Do 1997. godine “BORBA” je bila preduzece u društvenoj svojini.

Savezna vlada je Uredbom o Saveznoj javnoj ustanovi “BORBA” izmenila status tako da je “BORBA” postala Savezna javna ustanova. Uredba je objavljena u Službenom listu SRJ 15/97.

Ova uredba je naknadno menjana, tako da je u 1998. godini Savezna ustanova “BORBA” dobila delove i to: Štamparija, Plasman, Sport, Zajednicke službe, Ekonomska politika, Agencija Borbe.

U 2000. godini dopunom gore navedene Uredbe Savezne vlade izvršeno je pripajanje “BORBI” lista “VEcERNJE NOVOSTI”.

Interesantno je da je u Privrednom sudu izvršena registracija SJU BORBA i njenih delova bez ikakve dokumentacije.

Naime, u smislu clana 2 Zakona o saveznim javnim ustanovama, saveznom javnom ustanovom se smatra svaki oblik organizovanja osnovan za stalno obavljanje delatnosti od interesa za ostvarivanje nadležnosti SRJ, a za potrebe saveznih organa i organizacija.

U smislu clana 5 istog Zakona akt o osnivanju savezne javne ustanove donosi Savezna vlada, što je u konkretnom slucaju ucinjeno Uredbom

Medjutim, bez obzira na Uredbu Sud može izvršiti upis u sudski registar, ako je prijavu sa propisanom sadržinom podnelo ovlašceno lice i ako su uz prijavu priložene odredjene isprave, a u smislu clana 5 Zakona o postupku za upis u sudski registar. Takodje i u smislu clana 27 istog Zakona uz prijavu se moraju podneti odgovarajuce isprave, odnosno na osnovu prijave ne može se izvršiti upis ukoliko nisu podnete odgovarajuce isprave.

U konkretnom slucaju uz prijavu za upis SJU BORBA ovlašceni predlagac bio je dužan da podnese Statut u smislu clana 15 Zakona o saveznim javnim ustanovama, a kojim su uredjena odredjena pitanja koja su veoma bitna za registar suda, kao i za sva ona lica koja vrše uvid u registar kao javnu knjigu. Naime, bez Statuta nije mogla da se izvrši registracija, jer se u Statutu rešavaju pitanja kao što su potpuna delatnost ustanove, nacin obavljanja delatnosti i nacin pružanja usluga za potrebe drugih korisnika, organi upravljanja njihov sastav, nacin izbora i delokrug kao i zastupanje ustanove, raspodela dohotka i druga pitanja znacajna za Saveznu ustanovu.

Nije jasno kako je Sud mogao da izvrši registraciju bez Statuta samo na osnovu Uredbe, jer se samo Statutom uredjuju gore odredjena pitanja bez cijeg regulisanja ustvari nema pravnog lica.

Na ovaj nacin promenom oblika svojine i to iz društvene svojine u državnu svojinu Vlada je pokušala da onemoguci slobodu i nezavisnost medija. Naime, sloboda medija, slobodan protok informacija i ideja, otvorena razmena mišljenja bez uplitanja državne vlasti imaju osnovnu ulogu u razvoju slobodnih, stabilnih demokratskih društava i jacanju vladavine prava.

Vlast se poslužila Uredbom da bi promenom oblika svojine, što podrazumeva upravljanje informativnom kucom “BORBA” i to u momentu kada i u tom društvenom preduzecu osecaju potrebu za istinitim informisanjem.

Na ovaj nacin je Vlada svojom Uredbom podržavila društvenu svojinu, koja je bila u postupku tranformacije. Interesantno je da je to uglavnom radjeno sa medijskim kucama i to u momentu kada su one pocinjale da slobodno informišu gradjanstvo.

b. Uredbe donete za vreme rata

Za vreme ratnog stanja donesene su neke uredbe kojim je Vlada onemogucila vlasnike banaka da odlucuju o statusu i drugim bitnim pitanjima za rad banke.

Za vreme ratnog stanja Savezna Vlada je donela Uredbu o primenjivanju Zakona o bankama i drugim finansijskim organizacijama za vreme ratnog stanja. U smislu clana 5 uredbe o primenjivanju Zakona o bankama i drugim finansijskim organizacijama za vreme ratnog stanja, skupština, upravni odbor i nadzorni odbor i drugi organi banke prestaju sa radom, a njihove nadležnosti utvrdjene zakonom i aktima banke prenose se na direktora banke.

Na osnovu ove Uredbe direktori 22 banke doneli su odluke o promeni statusa na taj nacin što su se pripojili Beogradskoj banci. Vecina banaka koje su pripojene su akcionarska društva i prilikom promene statusa nisu odlucivali vlasnici akcija, koji su jedino ovlašceni da odlucuju o svom kapitalu, nego je o kapitalu odlucivao direktor i to na osnovu navedene Uredbe. Svedoci smo da je u godini koja je prethodila ratu vršen veoma ozbiljan pritisak na banke da se pripoje Beogradskoj banci, medjutim i pored politickih pritisaka Skupštine akcionara odbijale su pripajanje. Donošenjem ove Uredbe za vreme ratnog stanja Vlada je završila u vreme ratnog stanja ono što nije mogla u prethodnom periodu, odnosno u miru.

Postavlja se pitanje da li je na osnovu ove Uredbe direktor banke mogao da menja status banke, koja je upisana kao akcionarsko društvo, odnosno u kojoj je vecinski privatni kapital. Savezna vlada je ovlašcena da donosi uredbe, medjutim mogu se donositi samo one uredbe kojima je cilj izvršavanje saveznih zakona. Naš Ustav ne poznaje Uredbe sa zakonskom snagom, medjutim poznaje uredbe iz nužde, koje imaju zakonsku snagu, a koje se mogu donositi samo u osobito teškom stanju kada zakonodavna vlast ne može normalno da obavlja svoju delatnost. Za vreme NATO bombardovanja naše zemlje donete su uredbe iz nužde koje su imale snagu zakona.

Prema tome, Uredba o primenjivanju zakona o bankama i drugim finansijskim organizacijama za vreme raatnog stanja, predstavlja uredbu koja ima elemente zakona.

Postavlja se pitanje da li se konkretnom Uredbom uredjuje stanje u banci na taj nacin da direktor dobija ovlašcenja iz nadležnosti Skupštine i drugih organa upravljanja samo u odnosu na tekuce poslovanje, odnosno da li je za vreme ratnog stanja direktor ovlašcen samo da obavlja sve tekuce poslove bitne za rad same banke ili je ovlašcen da sam odlucuje o statusu banke, što ne spada u tekuce poslove i da na taj nacin odlucuje o statusu banke bez poštovanja volje vlasnika kapitala.

Savezna Vlada je donela predmetnu Uredbu kojom se omogucava direktoru da donosi odluke kojima se obezbedjuje normalan rad u banci za vreme ratnog stanja, jer to je trebalo uraditi iz nužde. Direktor nije mogao biti ovlašcen da donosi odluke o promeni statusa, jer to nije tekuci posao koji se mora uraditi za vreme ratnog stanja, nego je posao o kome mogu da odluce samo vlasnici kapitala.

Uredbe uopšte predstavljaju anomaliju, jer se jednom nižem aktu privremeno daje snaga višeg akta, pa zbog toga prilikom tumacenja mora se poci od restriktivnog stava i primenu uredbe ograniciti samo na one poslove koji su se morali obavljati za vreme ratnog stanja. Za vreme ratnog stanja nije bilo potrebe menjati status i onemogucavati akcionare da odlucuju o statusu, jer od statusa zavisi njihov kapital, odnosno sredstva koja su uneta u banku.

Prema tome, ovu Uredbu trebalo je tumaciti restriktivno, što znaci omoguciti direktoru da kao organ rukovodjenja preduzima samo tekuce poslove iz nadležnosti organa upravljanja, a nikako ne tumaciti da je na osnovu ove Uredbe bio ovlašcen da sam odlucuje o sredstvima akcionara, odnosno o privatnom kapitalu.

U smislu clana 75 Ustava SRJ zakonom se može ograniciti raspolaganje delom sredstava pravnih i fizickih lica za vreme ratnog stanja, naposredne ratne opasnosti ili vanrednog stanja i to samo dok takvo stanje traje.

Prema tome, uredba doneta za vreme ratnog stanja ima ograniceno dejstvo, samo za vreme ratnog stanja. Prema tome, Uredbom su se mogli ograniciti akcionari sa svojim pravom upravljanja i raspolaganjem svojim kapitalom, jer promena statusa je raspolaganje sa imovinom, samo za vreme ratnog stanja, ali ne i posle ratnog stanja.

Prema tome, raspolaganje sa sredstvima akcionara koja je ucinio direktor za vreme ratnog stanja moraju imati privremen karakter, što znaci nakon isteka ratnog stanja ukoliko je raspolagano sa svojinom, odredjenim Uredbama nakon završetka ratnog stanja, svojina se morala dovesti u predjašnje stanje, odnosno u ono stanje koje je bilo pre ratnog stanja.

Ovo znaci da je, ukoliko je vec Uredba protumacena da je direktor za vreme ratnog stanja mogao da donosi odluke o statusu, što znaci da je mogao odlucivati o raspolaganju svojinom, nakon ratnog stanja morala se doneti Uredba kojom ce se status vratiti kakav je ranije postojao.

Medjutim, Uredbom o prestanku važenja odredjenih akata donetih za vreme ratnog stanja i Odluke o prestanku ratnog stanja odluceno je suprotno i sve ono što su radili direktori u vezi sa raspolaganjem privatne svojine proglašeno je pravno valjanim.

Prema tome, Uredbom donetom nakon prestanka važenja ratnog stanja prihvaceno je nezakonito i protivustavno raspolaganje svojinom koja je zajemcena Ustavom.

Posebno se postavlja pitanje da li je pripajanjem došlo do raspolaganja sa sredstvima akcionara, odnosno da li su povredjena prava akcionara.

Zakon o bankama i drugim finansijskim organizacijama nema odredbi o pripajanju, nego ima samo odredbe o osnivanju nove banke spajanjem. Zbog toga u odnosu na ovo pitanje treba primeniti clan 423 Zakona o preduzecima, kojim je regulisano pripajanje. U smislu clana 423 Zakona o preduzecima, kada dolazi do pripajanje, vrši se prenos imovine jednog lica na drugo lice.

Prema tome, Odlukom o pripajanju banke Beogradskoj banci, direktori 22 banke su vršili raspolaganje sa tudjom imovinom, odnosno imovinom akcionara.

Akcionarska prava su povredjena, jer svi akcionari u jednoj odredjenoj banci imaju pravo da odlucuju u kojoj ce banci biti akcionari, odnosno u kojoj ce se banci nalaziti njihova sredstva – akcijski kapital.

ZAŠTITA UGOVORA

Cilj ovog rada nije da se govori o zaštiti ugovora u smislu obligacionog obezbedjenja izvršenja ugovora, medjutim ukratko treba reci koja sredstva obezbedjenja ugovora su predvidjena našim pravom.

Od vremena manus iniectio pokušava se sa iznalaženjem takvog sredstva obezbedjenja koje ce namirenje tražbine iz ugovora uciniti sigurnim. Tako je došlo do razvoja stvarno pravnih sredstava obezbedjenja, prvo hipoteke koja predstavlja oblik založnog prava na nepokretnosti, pa do rucne zaloge nad pokretnim stvarima. I hipoteka i rucna zaloga kao sredstva obezbedjenja zadržale su se do današnjih dana. U praksi je izvršen pokušaj da se obezbedjenja vrše fiducijarnim pravnim poslom koji se sastoji u prenošenju svojine na nekim pokretnim stvarima sa dužnika na poverioca sa obavezom poverioca da stvari vrati dužniku kada dužnik izvrši svoje obaveze iz ugovora koji je obezbedjen na ovaj nacin. Ovo obezbedjenje zove se fiducijarni posao, jer se ovde ide na poštenje fiduciju poverioca da poverilac nece zadržati stvar u vlasništvu nakon izvršenja obaveze dužnika. U smislu clana 913 ZOO ništava je odredba ugovora o zalozi da ce založena stvar preci u svojinu poverioca, ako njegoovo potraživanje ne bude namireno o dospelosti (lex commissorija). Crna Gora je još 1997. godine usvojila Zakon o fiducijarnom obezbedjenju ugovora.

U svetu su poznati counter trade poslovi (kontra trgovinski poslovi). Poverilac banka iz ugovora o kreditu zakljuci ugovor o kupoprodaji sa korisnikom kredita, s tim da taj ugovor stupa na snagu tek onda ako se ispuni odložni uslov, a to je da dužnik svoje obaveze iz ugovora o kreditu nije ispunio (odložni uslov). U tom slucaju banka, kao kupac na osnovu tog ugovora, može zahtevati od dužnika kao prodavca isporuku robe i cenu za tu robu kompenzirati sa svojim potraživanjem iz ugovora o kreditu. Mogu se ovom nacinu obezbedjenja staviti mnogi prigovori. Jedan je da pobuda za zakljucenje nije bila želja da se zakljuci kupoprodajni ugovor, medjutim pobuda jednog ugovoraca ne utice na punovažnost ugovora, ako ta pobuda nije nedopuštena.

Neka od poznatih sredstava obezbedjenja zaštite ugovora odnosno izvršenja ugovora jesu sredstva obligacionog prava a to je: ugovor o jemstvu, menicno jemstvo, akreditiv, dokumentarni inkaso, bankarske garancije.

Medjutim i pored svih ovih sredstava kojima se vrši obezbedjenje izvršenja ugovora, cinjenica je da su poverioci veoma teško dolazili do naplate po ugovorima. Na to ukazuje veoma veliki broj predmeta po osnovu zahteva za izvršenje ugovora.

U ovom referatu nije cilj da se nabrajaju sredstva zaštite ugovora o kojima je mnogo puta pisano, nego da se pokaže kako se država meša u izvršavanje ugovora i kako svoj interes i u cistim obligacionim odnosima, gde je ona stranka, stavlja iznad interesa svojih gradjana.

Najbolji primer za to je Zakon o staroj deviznoj štednji.

Svaki ulog na štednju jeste svojevrstan ugovor o novcanom depozitu po kome štediša predaje banci odredjen iznos novcanih sredstava, a banka prima taj iznos i time stice pravo da raspolaže sa deponovanim novcem i preuzima obavezu da ga vrati prema uslovima predvidjenim u ugovoru.

Prema slobodnim procenama oko 6 milijardi konvertibilne valute naši gradjani su deponovali u banke po osnovu uloga na štednju odnosno ugovora o depozitu.

Pošto je postojala obaveza banaka da se devizni štedni ulozi predaju Narodnoj banci Jugoslavije, koja je konacno raspolagala sa deviznim rezervama, to je vracanje po štednim ulozima garantovala država. Prema tome, država je bila garant izvršenja konkretnog ugovora zakljucenog izmedju gradjanina i njegove poslovne banke.

Banke su prestale da izvršavaju ugovore o novcanom depozitu vec u aprilu 1991. godine. Mnoge štediše (sudovi bi trebalo da naprave statisticku analizu koliki broj štediša je vodio parnicu za vracanje devizne štednje i koliki su bili troškovi u tim sporovima) vodile su parnice i naravno dobile su te sporove, medjutim samo oni retki koji su imali veze u bankama su uspeli da izvrše presudu, a svi oni drugi nisu mogli izvršiti pravosnažne presude, jer za to nije bilo volje ni u sudu, ni u bankama, ni u državi. (I ovde bi sudovi trebali da daju statisticke podatke koliko je takvih presuda ostalo neizvršeno i iz kojih razloga.)

Na kraju je donet Zakon o staroj deviznoj štednji. Vec sam naziv govori da se radi o necem što je staro i zaboravljeno, iako je štednja ugovor o depozitu koji se mora izvršiti bilo od poslovne banke ili od garanta države.

Država ovim zakonom odredjuje iznose koji se vracaju u jednoj godini, ukida izvršenje svih donetih presuda, ne preuzima nikakve obaveze po osnovu sudskih troškova i cak ne daje nikakve garancije da ce i po tom zakonu biti izvršena isplata.

Postavlja se pitanje da li se ovim zakonom ogranicava pravo na imovinu ili cak dolazi do lišavanja imovine.

Ovim zakonom je ograniceno pravo na imovinu, jer je zakonom izmenjen jedan obligaciono pravni ugovor na nacin kojim se privileguje jedna stranka odnosno banka, a štediša je ogranicen u mogucnosti da raspolaže svojim sredstvima.

U nekim slucajevima ima i lišavanja imovine, jer ukoliko se radi o veoma velikim štednim ulozima, prema dozvoljenim iznosima, isplata štednih uloga trajace i po više desetina godina i onda kada štediša ne bude u životu.

Interesantno je pokušati obrazložiti da li je država mogla da donese ovakav zakon sa aspekta javnog interesa. Naime, država može da kontroliše upotrebu imovine u skladu sa opštim interesima, medjutim sporna je procena standarda “javni interes”. Kod ocene šta je to opšti interes sigurno je da se mora uspostaviti ravnoteža izmedju interesa zajednice i osnovnih prava pojedinaca, posebno kada se radi o ugovornom odnosu izmedju države i štediše. Ne može država da drasticno krši svoje obligacione obaveze prema štedišama sa aspekta sile vlasti, a da pri tome štediša ostane potpuno nezašticen, jer on nema mogucnosti da ucini bilo kakve pravne radnje u odnosu na ovaj zakon, niti mogucnost naplate prinudnim putem. I da li se u ovom slucaju interes države da ne izvrši svoje obligacione obaveze izjednacava sa opštim interesom.

Ovakvo ponašanje države je kratkog daha. Proci ce mnoge godine da se ponovo vrati poverenje gradjana u njihovu državu i otkloni strah gradjana da ce biti prevareni od svoje države.

ZAKLJUCAK

Jedno od ljudskih prava je svakako pravo na mirno uživanje imovinu, a svaka imovina je svojina. clanom 1 Protokola br. 1 izricito je predvidjeno da svako fizicko i pravno lice ima pravo da mirno uživa u svojoj imovini. Niko se ne može lišiti imovine izuzev u javnom interesu i pod uslovima predvidjenim zakonom i opštim nacelima medjunarodnog prava.

Navedenim clanom štiti se pravo na mirno uživanje imovine, koje se obicno naziva pravom na imovinu.

Kao i kod drugih prava koja su zajemcena Konvencijom, države mogu da liše pojedinca imovine “u javnom interesu i pod uslovima predvidjenim zakonom”.

U našoj zemlji veoma cesto, ljudsko pravo na mirno uživanje imovine, odnosno pravo na imovinu, kršeno je i zakonima, kao što je to gore izneto, ali kršeno je i uredbama sa zakonskom snagom za cije donošenje država nije imala osnova u Ustavu.

Ovo pravo je kršeno uredbama kojima je društvena svojina i akcijski kapital menjan u drugi oblik svojine, odnosno u državnu svojinu bez “javnog interesa”.

Kod nas je ogranicavana imovina bez “javnog interesa” u informativnim kucama, kao što je to gore navedeno, jer nema javnog interesa da se svojinskim promenama ogranici sloboda izražavanja i obaveštavanja, što takodje predstavlja jedno od ljudskih prava koje je regulisano clanom 10 Konvencije o ljudskim pravima.

Interes Vlade koja je donosila Uredbe o informativnim kucama kojima je putem promene svojinskih odnosa, proglašavanjem državne svojine, Vlada dobila neogranicenu kontrolu nad informisanjem, nije “javni interes” nego je samo interes stranaka koje su cinile Vladu u borbi za dugo i neograniceno vladanje.

Povreda prava na imovinu se može vršiti u “javnom interesu“, ali samo pod uslovima predvidjenim zakonom i osnovnim nacelima medjunarodnog prava.

Kršenje ovog prava vršeno je uredbama, kojima se uopšte nisu mogla regulisati pitanja svojine, a ne pod uslovima predvidjenim zakonom, jer izvršena ogranicenja nisu bila predvidjena ni jednim zakonskim propisom.

Prema tome kršenje privatne i društvene svojine vršeno je protivno Ustavu kojim je zajemceno pravo svojine i ravnopravnost svih oblika svojine, odnosno privatna, društvena i državna svojina. Ovo je vršeno i protivno Konvenciji o ljudskim pravima odnosno Protokolu broj 1 clan 1 kojim je zajemceno pravo mirnog uživanja svoje imovine, koje se ne može lišiti ni jedno pravno i fizicko lice izuzev u javnom interesu i pod uslovima predvidjenim zakonom i opštim nacelima medjunarodnog prava.

www.lex.org.rs • Lex ID • Info • Aktivnosti i rezultati • PROJEKTI • Članovi • Kontakt
LEX Advokatska kancelarija • LEX Konsalting