Promocija vladavine prava u SRJ

Nezavisno i pravedno sudstvo u demokratskoj Srbiji

Treci Forum u seriji foruma koji se organizuju u okviru projekta " Promocija vladavine prava " pod nazivom " Nezavisno i pravedno sudstvo u demokratskoj Srbiji " održan je 22. marta 2001.godine.

Uvodno izlaganje na ovom Forumu podneo je dr Zoran Ivoševic , sudija Vrhovnog suda Srbije. Medijator Foruma je bio g-din Slobodan Vucetic , kopredsednik LEX-a.

Forumu je prisustvovalo 26 ucesnika, medju kojima su bili predstavnici nevladinih organizacija, politickih partija, državnih organa, eksperti, profesori i advokati. Forum je imao znacajnu medijsku podršku, iz osam razlicitih medijskih kuca, kako novinskih tako i elektronskih.

U diskusiji je posebno bila naglašena potreba za uspostavljanjem uslova za uspostavljanje nezavisnog i pravednog sudstva u Srbiji. Istaknuta je važnost demokratskog politickog ambijenta kao osnovnog preduslova za efikasnu sudsku vlast. Data je analiza stanja u pravosudju, koja je nastala kao rezultat destrukcije i korupcije u sudstvu u prethodnom periodu i ukazano je na neophodne promene u zakonskoj regulativi i reforme sudstva u Srbiji.

NEZAVISNO I PRAVEDNO SUDSTVO U DEMOKRATSKOJ SRBIJI

— dr Zoran Ivosevic —

1. Sudstvo i ostale vlasti

U poslednjih pola veka sudstvo Srbije je 45 godina bilo u sistemu jedinstva vlasti. Ono je, doduše, i tada bilo posebna državna funkcija, ali nije predstavljalo odvojenu vlast, samostalnu i nezavisnu od zakonodavne i izvršne vlasti, vec se, zajedno sa njima, slivalo u "jedinstven sistem društvene samozaštite". U tom sistemu sve tri vlasti su bile na "uzdi" partije, koja ih je kontrolisala clanskim obavezama i odgovornostima njihovih nosilaca. Kako je partija bila "avangarda radnicke klase", zauzdani sudovi su ispoljavali gotovo pobožnu privrženost njenim "istorijskim ciljevima". A pošto su ovi ciljevi bili sadržani u Ustavu i zakonima na osnovu kojih su sudili, ta privrženost je bila sastavni deo formalne nezavisnosti sudova u njihovoj klasnoj opredeljenosti.

Kada je u ekslopziji Berlinskog zida svemocna partija nestala, sve tri vlasti su, kao atovi pušteni s dizgina, otpocele vecitu trku po propocizijama podele vlasti, koje je postavio Ustav Srbije iz 1990. godine, odnosno Ustav Jugoslavije iz 1992. godine. Po tim propozicijama, za zakonodavnu vlast "trci" Narodna skupština, za izvršnu vlast - Vlada, a za sudsku vlast - sudstvo koje reprezentuje Vrhovni sud. Kao u svakoj balkanskoj trci, propozicije se krše narocito u metežu starta. U tome se do 5. oktobra 2000. godine najbolje snalazila izvršna vlast, pa je znatno umakla Narodnoj skupštini i Vladi i pocela da im prkosi: nerazmnim zakonima, obesnim uredbama, nekompetentim ministrima, dresiranim predsednicima sudova, razgoropadjenim prekršanijim organima, namrgodjenim inspektorima i nakostrešenim policajcima. Zato "trkaci" nisu bili u poretku "jedan pored drugog", kako odredjuju propozicije, vec u poretku "jedan iza drugog". U tom redosledu iza izvršne vlasti je bila zakonodavna, a iza nje sudska. Za ovakav poredak, zakonodavna i sudska vlasti same snose odgovornost. Zakonodavna vlast - zato što se odrekla vlastite ustavne nadležnosti i postala servis za aminovanje vladinih predloga, po hitnom postupku i grobnoj tišini. Sudska vlast - zato što je još u mamurluku poluvekovnog jedinstva vlasti i kompleksu niže vrednosti prema izvršnoj i zakonodavnoj vlasti i zato što se još nije oslobodila podanickog duha i politicke skucenosti i postala kadra da se odupre raznim, a narocito politickim, pritiscima i uticajima. U ovako sumornom ambijentu podele vlasti, zakonodavna vlast je marginalizovana, a sudska omalovažavana. Obe vlasti su i politizovane. Otuda i ne treba da cudi što je Narodna skupština ostala bez autoriteta zakonodavne vlasti, a sudstvo bez autoritetea sudske vlasti.

Ustavom proklamovana sudska nezavisnost postala je puka iluzija. U poslednjim godinama tek izmaklog veka, ona se udaljila od svoje iluzije: Sudstvo je zagadjeno dnevnom politikom. Izbor sudija je vršen po kriterijumu politcke pripadanosti, a ne znanja i ugleda. U sudovima je zavladalo stanje rezignacije, straha i nesigurnosti. Ucestali su politicki procesi, montirana sudjenja, vanpravna hapšenja. Porastao je broj nerasvetljenih ubistava, otmica i drugih teških krivicnih dela. Neefikasne sudove pocele su da zamenjuju "efikasne" agencije za uterivanje dugova. Sve se više govori o korupciji u sudstvu. Sudjenja su pretvaranja u politicke tribine i predizborne mitinge. Ugled sudske vlasti je upropašcen.

Nezavisnog sudstva ovde nema, uprkos ustavnoj proklamaciji da su "sudovi samostalni i nezavisni u svom radu". Stoga, prioritetni zadatak demokratske Srbije mora biti da sudstvo ucini odista nezavisnom vlašcu.

Ustav nacelno ragranicava zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast, poveravajuci svaku od njih posebnim organima, kako bi oni samostalnim vršenjem svojih ovlašcenja, ogranicavali ostale vlasti, nedozvoljavajuci ni jednoj da postane apsolutna, u nastojanju da se uspostavi ravnoteža podeljene vlasti u jedinstvenoj državnoj organizaciji. Nacelo podele vlasti pociva na svesti da "niko ne može biti ogranicen svojom vlastitom voljom, nego tudjom" (S. Jovanovic). Ali, to nacelo je "lakše postaviti nego primeniti" (S. Jovanovic). Zato i postoji problem nezavisnosti sudstva. I postojace: dok ne ojaca ambijent podele vlasti, dok garancije sudske nezavisnosti ne postanu pouzdanije, dok sudovi ne prestanu da budu klasni i postanu pravedni, dok ne postanu organizovaniji i efikasniji.

2. Nezavisno sudstvo

Prema clanu 91. stav 1. Ustava Srbije, sudovi su samostalni i nezavisni u svom radu i sude na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih akata.

Nezavisnosti sudstva posveceni su mnogi medjunarodni opšti akti, medju kojima su najznacajniji Univerzalna deklaracija o nezavisnosti pravosudja usvojena u Montrealu 1983. godine (dalje: Univerzalna deklaracija) i Osnovnog nacela o nezavinosti sudstva usvojenog u Milanu 1985. godine (dalje: Osnovna nacela).

Pošto sudsku vlast ne cine samo institucije (sudovi) nego i ljudi koji tu vlast vrše (sudije), nezavisnost sudstva ima dve dimenzije: institucionalnu i personalnu. Zato se i može govoriti o nezavisnosti sudstva kao institucije i nezavisnosti sudija kao licnosti.

1) Nezavisnost suda kao institucije ogleda se u njegovoj samostalnosti prema organima zakonodavne i izvršne vlasti (tacka 2.04 Univerzalne deklaracije). Ali i prema ostalim državnim organima i organizacijama, organima teritorijalne i lokalne samouprave, komorama i sindikatima, politickim strankama, udruženjima, centrima moci, mocnim pojedincima, javnom mnjenju i drugim izvorima uticaja.

Sudovi su nezavisni i u odnosu na druge sudove istog ili višeg ranga, odnosno iste ili druge vrste (tacka 2.03 Univerzalne deklaracije). Niži sudovi respektuju odluke viših sudova, ali treba da budu slobodni u odlucivanju, bez obzira na obavezu da postupe po primedbama koje ukaže viši sud.

Sudovi u svakoj prilici treba da brane svoju nezavisnost. Svi ostali su dužni da njihovu nezavisnost uvažavaju. To narocito važi za izvršnu vlast, koja je tradicionalno sklona da zalazi u vršenje sudske vlasti. Brine što se od nekih nosilaca izvršne vlasti i sada mogu cuti omnipotentne izjave da nova vlast još nije uspostavila "svoje sudstvo", da Miloševic nece biti izrucen Hagu, da ce biti pritvoren krajem marta ove godine i sl. Ohrabruju, medjutim, izjave da ce svaki clan Vlade koji bude vršio pritisak na sud biti razrešen.

2) Nezavisnost sudija kao licnosti ogleda se u njihovoj slobodi da donose nepristrasne odluke, na osnovu sopstvene ocene cinjenica i sopstvenog shvatanja zakona, bez ogranicenja, uticaja, podsticaja, pritisaka, pretnji, mešanja ili intervencija, neposrednih ili posrednih ma od koga i iz bilo kojih razloga (tacka 1.03 Univerzalne deklaracije i tacka 2 Osnovnih nacela).

Razni oblici uticaja stalno teže da dopru do suda a da li ce i dopreti zavisi pre svega od licnosti sudije, tog "živog pravednika", "subjektivne objektivnosti", "inžinjera prava" ili "umetnika zakona" (kako su ga sve nazivali), ne sme da postoji nikakav drugi autoritet osim prava i pravde. Sudijama ne mogu upravljati ni vladari ni poglavari, ni vojska ni policija, ni partija ni mafija, ni rodjaci ni prijatelji, ni kumovi ni drugovi, ni ljubavnice ni ljubavnici. Niko, osim njihove savesti.

Dok je za obavljanje mnogih državnih poslova dovoljna samo rutina, za uspešno vršenje sudijske funkcije potrebna je gotovo božanska moc odlucivanja i rasudjivanja. Sudija odlucuje o životu i smrti, o slobodi i neslobodi, o svojini i imovini, o šteti i njenoj naknadi, o istini i laži, o sreci i nesreci, o duhu i zloduhu, o zakonitosti i nezakonitosti, o ustavnosti i neustavnosti, o pravu i nepravu. Drugim recima, o najznacajnijim i najsuptilnijim vrednosti, dobrima i interesima ljudi i njihovih zajednica. Zato on mora postati dostojan svog uzvišenog poziva. Tako ce zadobiti i poverenje naroda.

A poverenje se stice jacanjem ugleda, casnim životom, nepristrasnim sudjenjem, integritetom, dostojanstvom i odvažnošcu. Bojažljivog i poslušnog ne primecuju ni gradjani, ni javno mnjenje, ni oni koji su ga takvim ucinili. Njega se sete samo kad zatreba. Posle "upotrebe" ponovo ga vracaju u poslednje redove društvenog života, pošto ga, ponekad, potapšu po ramenu. Sudija od integriteta i dostojanstva nije omiljen, ali je poštovan. Njega ne tapšu, ali ga uvažavaju. I zaobilaze kad traže onog ko treba da obavi prljav posao dnevne politike.

Da bi sudije zadobile poverenje naroda, moraju se slediti kodeks profesionalne etike. Takvi kodeksi postoje u mnogim zemljama. Kod nas postoji Kodeks sudske etike Društva sudija Srbije, usvojen 9. maja 1998. godine. On ima deset kanona ciji naslovi glase: budi nezavisan, budi pravedan, budi profesionalan, budi slobodan, budi hrabar, budi dolican, budi nepodmitljiv, budi posvecen, budi apolitican, budi odan kodeksu.

Sudstvo se mora suociti sa ovim kanonima pre no što u ispaštanju grehova prošlosti prodje kroz danteovsko cistilište i doživi moralnu, kadrovsku, strucnu, profesionalnu i svaku drugu obnovu. Sudije moraju prestati da budu lakeji dnevne politike da bi postali apostoli pravne države.

3. Garancije sudske nezavisnosti

Nezavisnost sudstva, kao institucije, i nezavisnost sudija, kao licnosti, ne mogu se zasnivati samo na ustavnoj proklamaciji da su sudovi samostalni i nezavisni u svoj radu. Zato njihova nezavisnost mora biti zašticena citavim sistemom garancija. On se ustanovljava radi stimulisanja samog sudstva da bude nezavisno, ali i jacanja svesti naroda da je ono odista nezavisno. Taj sistem pokazuje ne samo koliko je jedna država pravna, nego i kulturna (Dj. Tasic). Kao kulturno dobro, ove garancije su uzdignute na nivo civilizacijskih standarda, o cemu svedoce Univerzalna deklaracija i Osnovna nacela.

Prema izvoru normiranja, garancije sudske nezavisnosti se mogu svrstati u tri grupe: one koje je utvrdio ustav, one koje je utvrdio zakon i one koje spadaju u opšte prihvacena pravila medjunarodnog prava.

Najpotentnije su garancije koje je utvrdio sam ustav. "Kazati u ustavu da su sudovi nezavisni, a ne oglasiti kao ustavni princip sredstvo u kojem je nezavisnost najenergicnije olicena, to znaci ostaviti sudbinu sudova na milost i nemilost nestalnim zakonodavnim telima ... Vecina u parlamentu ne rukovodi se svagda interesima države, vec interesima stranke kojoj pripada" (Ž. Peric). Ali i zakonske garancije sudske nezavisnosti su znacajne, jer obavezuju dok traju, kao i ustavne. Okolnost da se zakon lakše može menjati od ustava, jeste mana, ali može biti i vrlina, pošto se nove garancije lakše mogu uvoditi zakonom nego ustavom.

Treba naglasiti (jer se o tome malo zna) da obavezuju i garancije sudske nezavisnosti iz trece grupe. Prema clanu 16. stav 2. Ustava SRJ "opšteprihvacena pravila medjunarodnog prava sastavni su deo unutrašnjeg pravnog poretka". Otuda, ako neka garancija predstavlja opšteprihvaceno pravilo medjunarodnog prava, ona u unutrašnjem pravnom poretku deluje kao da je zakonom predvidjena.

Da upoznamo same garancije. Bar one najznacajnije.

1) Imenovanje sudija . U postupku imenovanja sudija, odredjuje se personalni sastav sudske vlasti. Kako licnost sudije presudno utice na kvalitet rada suda, imenovanje sudija je izuzetno važna garancija sudske nezavisnosti. Po Ustavu, sudije i predsednike sudova bira Narodna skupština (clan 73. tacka 10). Zato ovaj izbor zakonom ne može biti poveren drugom organu. Ali, predlaganje sudija i predsednika sudova može. Po Zakonu o sudovima, njihov izbor predlaže Odbor za pravosudje Narodne skupštine, a to ne odgovara ustavnom nacelu podele vlasti. Bilo bi bolje da se predlaganje poveri odredjenom vanparlamentarnom telu, na primer, visokom sudskom savetu, sastavljenom od sudija (koje bi imenovao Vrhovni sud) i eminentnih pravnih strucnjaka (koje bi imenovala Narodna skupština), u kome bi sudije bile u brojcanoj vecini. Visoki sudski savet bi onemogucio presudni uticaj Vlade na odredjivanje kandidata za izbor sudija, što bi odgovaralo Univerzalnoj deklaraciji (tacka 1.13). Time bi se sudski poziv ucinio dostupnijim širem krugu sposobnih i poštenih pojedinaca (tacka 2.11 i 2.13 Univerzalne deklaracije). Visoki sudski savet bi promenom Ustava mogao postati - organ izbora.

2) Stalnost funkcije . Prema clanu 101. stav 1. Ustava, sudijska funkcija je stalna. Sudija je "izabrano lice na stalnom radu" (clan 70. stav 1. Zakona o radnim odnosima u državnim organima). Pošto se bira sa mandatom na neodredjeno vreme, njegova funkcija nije reizborna, pa sudija, bar formalno, nije u riziku da mu zbog vanpravnih razloga (ideoloških, stranackih, politickih i sl.) prestane mandat. Stalnost sudija je "najenergicnija ustavna garancija sudske nezavisnost" (Ž. Peric). Ona omogucuje da se sudija posveti sudjenju kao profesiji, životnom pozivu. Ali on, kao profesionalac, ne može biti u radnom odnosu.

Vršenje vlasti se ne ugovara (kao radni odnos), vec poverava. Zato onaj kome je izborom povereno vršenje sudske vlasti, postaje izabrano lice, a ne zaposleno. On je na funkciji, ali ima odredjena prava po osnovu rada (plata, radno vreme, odmori, odsustva, socijalno osiguranje i dr.). Ako bi sudija uspostavljao radni odnos, zasnivao bi ga sa državom (clan 2. Zakona o osnovama radnih odnosa), pa bi se morao izuzeti u svakom njenom sporu (clan 71. stav 2. Zakona o parnicnom postupku). Tada državi ne bi imao ko da sudi, što bi bilo suprotno nacelu vladavine prava iz clana 1. Ustava.

Stalnost sudijske funkcije ne iskljucuje mogucnost izbora sudija u viši, odnosno najviši sud. Ali i za to je potrebna njihova saglasnost. Bez nje, dakle, nema ni napredovanja u karijeri.

Stalnost funkcije ne znaci, medjutim, da se ona vrši doživotno. Sudiji prestaje mandat kad to sam zatraži ili kad ispuni uslove za starosnu penziju. Pre nastanka ovih uslova, mandat mu protiv njegove volje može prestati samo u slucajevima koji su odredjeni clanom 101. stav 3. Ustava (bezuslovna osuda najmanje šest meseci za krivicno delo ili svaka osuda za nedolicno kažnjivo delo, nestrucno i nesavesno obavljanje sudske funkcije, trajni gubitak radne sposobnosti).

Tacka 2.39 Univerzalne deklaracije predvidja da sudija ne sme trpeti štetne posledice ni u slucaju prestanka rada suda, iako može biti upucen u drugi sud.

Stalnost sudijske funkcije nije poštovana. U poznatoj "sezoni lova na sudije" (novembar 1999 - jun 2000. godine) tridesetak sudija nije moglo da nadje zaklon iza ove ustavne garancije. Ono je lako i vešto izigrana.

3) Rezidencijalna stalnost . Stalnost sudske funkcije treba da garantuje ne samo položaj nego i rezidenciju sudija (Dubarle). Sudija nije samo nosilac sudske vlasti, nego i gradjanin sa licnim, porodicnim, stambenim, profesinalni, društvenim i intelektualnim statusom. Kako se taj status formira u mestu koje je centar njegovih životnih odnosa, svaka nevoljna promena prebivališta ili boravišta unosi nespokojstvo u život sudije, a to može uticati na kvalitet sudske funkcije. Zato je Ustavom i odredjeno da sudija ne može biti premešten na drugu dužnost protiv njegove volje (clan 101. stav 5), što je u skladu i sa tackom 2.18 Univerzalne deklaracije.

Uvažavajuci ovu ustavnu garanciju, Zakon o sudovima predvidja mogucnost da sudija prvostepenog i drugostepenog suda može, uz njegov pristanak i pristanak oba suda, biti trajno rasporedjen u drugi sud iste nadležnosti, kao i da, uz njegov pristanak, može biti privremeno upucen na rad u drugi sud, pod odredjenim uslovima (clan 53. i 54.).

Nažalost, u oba ustava garancija nije odolela politickim potrebama. U operetskom sudjenju Bilu Klintonu i ostalim "milosrdnim andjelima" održanom u Beogradu, glavnu ulogu je imao cacanski sudija.

4) Imunitet sudija . Prema clanu 96. stav 2. Ustava, niko ko ucestvuje u sudjenju ne može biti pozvan na odgovornost za mišljenje dato prilikom donošenja sudske odluke, a u postupku pokrenutom zbog krivicnog dela ucinjenog u vršenju sudijske funkcije ne može biti pritvoren bez odobrenja Narodne skupštine. Ustav u navedenoj odredbi nije vodio racuna o svom nacelu podele vlasti. Da jeste, ne bi predvideo da narodni poslanici i clanovi Vlade uživaju imunitet za pokretanje krivicnog postupka i za pritvor (clan 77. stav 3. i 4. i clan 91. stav 4), a sudije samo za pritvor niti bi odredio da o imunitetu poslanika odlucuje Narodna skupština, o imunitetu ministra - Vlada, a da o imunitetu sudija ne odlucuje Vrhovni sud, vec Narodna skupština.

Kako je imunitet nosilaca sudske vlasti slabijeg kapaciteta od imuniteta nosilaca zakonodavne i izvršne vlasti i kako se u pogledu odlucivanja o imunitetu sudija podredjuje organu zakonodavne vlasti, ustavne odredbe o imunitetu odstupaju od ustavnog nacela podele vlasti. Ustav Srbije u tom pogledu nije u skladu sa samim sobom. A ni sa Univerzitetskom deklaracijom koja, u tacki 1.15 predvidja da samo sud može ukinuti sudiji pravo imuniteta. O tome se mora voditi racuna u predstojecim ustavnim promenama.

5) Inkompatibilne aktivnosti sudija . Prema clanu 100. Ustava, sudija ne može obavljati službu ili posao koji su zakonom utvrdjeni kao nespojivi sa sudijskom funkcijom. Zakon o sudovima je, u clanu 5. stav 2, utvrdio da sudija ne može: 1) biti narodni poslanik, poslanik ili odbornik, 2) vršiti politicke i upravne funkcije, 3) vršiti drugu službu, posao ili dužnost koja bi mogla uticati na njegovu samostalnost i nezavisnost ili umanjivati njegov ugled, odnosno ugled suda. Karakteru sudijske funkcije ne odgovara, dakle, da se sudija bavi necim što bi škodilo njegovoj nezavisnosti i ugledu sudske vlasti.

Sudija ne može biti savezni poslanik, narodni poslanik, poslanik u skupštini autonomne pokrajine, odbornik u skupštini grada ili opštini.

Sudija ne može obavljati politicke i upravne (u zakonu pogrešno piše - pravne) funkcije. Politicke funkcije kompromituju objektivnost, nepristrasnost i neutralnost sudije, što škodi poverenju u sud. Ustav jamci svim gradjanima, pa i sudijama, slobodu politickog organizovanja i delovanja (clan 44). Ali pošto sudijama ne dopušta obavljanje poslova ili službe koji su nespojivi sa sudijskim pozivom, oni ne mogu biti birani u organe i forume politickih organizacija, niti mogu preduzimati politicke aktivnosti. Univerzalna deklaracija, u tacki 2.8, predvidja da sudije ne smeju biti aktivni clanovi ili obavljati dužnosti u politickim strankama. To, medjutim, ne znaci da sudije ne mogu imati svoja politicka ubedjenja. Mogu, ali ona ne smeju uticati na samostalnost i dostojanstvo suda. Upravne funkcije se obavljaju u izvršnim, upravnim i drugim organima i organizacijama države, teritorijalne autonomije i lokalne samouprave, kao i u ustanovama koje vrše javna ovlašcenja.

Sudija ne može vršiti službu, posao ili dužnost koji bi mogli uticati na njegovu samostalnost ili nezavisnost. On ne sme obavljati advokatsku delatnost niti na drugi nacin davati pravnu pomoc, a mora se uzdržavati od svakojakih poslovnih aktivnosti, osim onih koje se ticu njegovog licnog vlasništva (tacka 2.29 i 2.30 Univerzalne deklaracije). Sudija se ne sme baviti ni drugim aktivnostima koje bi mogle uticati na njegov ugled ili ugled suda. Zato se mora uzdržavati od svakog postupka koji je nedolican ili ostavlja takav utisak, kao i od postupaka koji izazivaju podozrenje, podsticu sumnju, slabe pouzdanje ili na drugi nacin narušavaju poverenje u sud ili njegovu objektivnost.

Za ove zabrane mnoge sudije nisu marile, narocito ako su bile na dužnosti predsednika suda.

Sudija se, naravno, može baviti naucnom, intelektualnom, kulturnom, umetnickom, humanitarnom i drugom slicnom delatnošcu. Time se ne umanjuje, nego uvecava njegov ugled i ugled suda.

6) Raspored sudija i predmeta. Raspored sudija i predmeta ne može obavljati niko izvan suda (tacka 2.43 Univerzalne deklaracije). To, po clanu 28. tacka 1. i clanu 30. stav 1. Zakona o sudovima, spada u domen sudske uprave, koju vodi predsednik suda.

Raspored sudija se utvrdjuje krajem godine za citavu narednu godinu. Dakle, unapred. Unapred se odredjuje i redosled prijema predmeta, odnosno njihovo rasporedjivanje sudijama. Na taj nacin odredjeni predmet dobija "prirodnog", odnosno "slucajnog" sudiju, a ne sudiju koga predsednik suda odredi, s obzirom na predmet, po svom nahodjenju.

Raspored sudija i rasporedjivanje predmeta, prema unapred utvrdjenom redosledu, onemogucava "nameštanje sudija" odredjenom predmetu ili "nameštanje predmeta" odredjenom sudiji, a omogucuje da svaki predmet dobije "slucajnog sudiju" i svaki sudija "slucajni predmet". Zato odredbe o ovoj garanciji treba da budu uzdignute na nacelan nivo, ako ih vec ne predvidja sam Ustav. Sada su degradirane zakonskim odeljkom o sudskoj upravi, tako da imaju gotovo poslovnicki karakter. Zbog toga se i dogadja da se obrazuju "specijalna veca" za pojedine predmete (kao u izbornim sporovima 1996. godine), odnosno da se pojedini predmeti daju drugom sudiji a ne onom kome bi po rasporedu pripali. Ova ozbiljna bolest našeg sudstva leci se razrešenjem predsednika suda, ali je taj lek tek poceo da se uvozi.

7) Sudije porotnici. Prema clanu 99. stav 1. Ustava, u sudjenju, pored sudija, ucestvuju i sudije porotnici, na nacin utvrdjen zakonom. To su gradjani razlicitih profesija, koje sa mandatom od cetiri godine, uz mogucnost ponovnog izbora, bira Narodna skupština. Oni ucestvuju u sudjenju neprofesionalno, ali kao clanovi veca sa pravima i obavezama sudije. Njihovim ucešcem u sudjenju ostvaruje se svojevrsna, unutrašnja, narodna kontrola sudske vlasti, koja doprinosi ideji nezavisnog sudstva.

Medjutim, ustanova sudija porotnika je vec dugo izvan svoje ideje. Ona traje kao nužna ali prazna forma, koju zadovoljavaju dokoni penzioneri, bez volje i smisla da odista ucestvuju u sudjenju. Zakon o sudovima se ne može osloboditi ove ustanove, zbog njenog ustavnog porekla.

Ipak, može je svesti na razumnu meru, na osnovu clana 99. stav 2. Ustava Srbije, po kome se zakonom može pripisati da u odredjenim sudovima i u odredjenim stvarima sude samo sudije profesionalci. Broj tih sudova, odnosno broj tih stvari, može biti znatno veci i pri ovakvom ustavnom rešenju.

8) Odgovornost i razrešenje sudija . Po clanu 53. stav 2. Ustava, svako je dužan da savesno i odgovorno vrši javnu funkciju. To važi i za sudiju, pa zato i on može biti pozvan na odgovornost. Odgovornost sudije se obicno imenuje kao disciplinska (cak i u medjunarodnim aktima), iako je zapravo rec o odgovornosti za vršenje sudijske funkcije. Tacnije, za nesavesno i neodgovorno vršenje te funkcije. Odgovornost sudije, u recenom smislu, sankcioniše se razrešenjem. Razloge za razrešenje odredjuje Ustav a utvrdjuje Vrhovni sud.

Prema clanu 101. stav 3. Ustava, sudija može biti razrešen dužnosti: 1) ako je osudjen za krivicno delo na bezuslovnu kaznu zatvora od najmanje šest meseci ili za svako kažnjivo delo koje ga cini nepodobnim za vršenje sudijske funkcije, 2) ako nestrucno ili nesavesno obavlja sudijsku funkciju i 3) ako trajno izgubi radnu sposobnost. (Poslednji razlog je izvan sfere odgovornosti.) Medjutim, Zakon o sudovima u clanu 46. tacka 4. dodaje još jedan razlog: ako obavlja funkcije, dužnosti, službu ili poslove koji su nespojivi sa sudijskom funkcijom. Dodatak je neustavan, jer sudiju dovodi u nepovoljan položaj od onog koji mu Ustav jamci, a i nepotreban, jer se inkompatibilne aktivnosti sudije mogu podvesti pod nesavesno obavljanje sudijske dužnosti.

Postupak za razrešenje pokrece predsednik Vrhovnog suda. Inicijativu za mogu dati: predsednik suda, sednica svih sudija u sudu, predsednik neposredno višeg suda, ministar pravde i Odbor za pravosudje Narodne skupštine. Postojanje, odnosno nepostojanje razloga za razrešenje utvrdjuje Vrhovni sud u Opštoj sednici. U tom postupku se sudiji mora omoguciti izjašnjavanje o razlogu za razrešenje. Sudija ne može biti razrešen dužnosti ako Opšta sednica Vrhovnog suda utvrdi da razlog postoji, Narodna skupština donosi odluku o razrešenju i o tome obaveštava sudiju, Vrhovni sud i Ministarstvo pravde.

U postupku razrešenja sudija, nacelo podele vlasti je došlo do izražaja. Najviši sud ima presudni uticaj na to da li ce sudija biti razrešen dužnosti ili ne. Ipak, i tu se mogu uciniti poboljšanja. Ako Opšta sednica Vrhovnog suda utvrdi da razlozi za razrešenje postoje, njena odluka je konacna u prvom stepenu, što iritira clan 22. stav 2. Ustava o dvostepenosti odlucivanja. Ovoj odredbi bi više odgovaralo rešenje da o postojanju razloga odlucuje uže telo, na primer, veliko personalno vece (sastavljeno od odredjenog broja sudija Vrhovnog suda), kako bi se nezadovoljni sudija mogao obratiti Opštoj sednici Vrhovnog suda prigovorom ili kakvim drugim pravnim sredstvom. To bi odgovaralo i tacki 3.37 Univerzalne deklaracije, koja odredjuje da i u postupku utvrdjivanja odgovornosti sudija "treba da bude zajamcena pravna zaštita".

Nažalost, ni ova garancija sudske nezavisnosti nije poštovana. Onih tridesetak clanova Društva sudija Srbije razrešena je dužnosti sudije odlukom Narodne skupštine kojoj nije prethodilo utvrdjivanje razloga za razrešenje na Opštoj sednici Vrhovnog suda Srbije. Novi saziv Narodne skupštine je tu odluku stavio van snage i omogucio neustavno razrešenim sudijama da se vrate svom pozivu.

9) Udruživanje sudija. "U skladu sa Opštom deklaracijom o pravima coveka, sudije, kao i drugi gradjani, uživaju slobodu izražavanja uverenja, udruživanja i okupljanja, ali se u ostvarivanju tih prava uvek moraju ponašati tako da cuvaju dostojanstvo svog poziva, nepristrasnost i nezavisnost sudstva. Sudije mogu da osnivaju udruženja sudija ili druge organizacije i da stupaju u njih da bi branili svoje interese, unapredjivali profesionalno usavršavanje i štitili nezavisnost sudstva". To je predvidjeno u tacki 8 i 9 Osnovnih nacela. Pošto su u njima sadržana opšteprihvacena pravila medjunarodnog prava, ove odredbe opštih nacela su sastavni deo našeg unutrašnjeg pravnog postupka, na osnovu clana 16. stav 2. Ustava SRJ. Ali, i da nije tako, sudijama, kao i svim drugim gradjanima, slobodu udruživanja jamci clan 44. Ustava.

I ovde sudije imaju svoje udruženje. To je Društvo sudija Srbije, osnovano 26. aprila 1997. godine, kao nestranacka profesionalna organizacija sudija koji su se udružili radi: afirmacije prava kao struke i nauke, zalaganja za nezavisnost i samostalno sudstvo, brige za ugled i materijalni status sudija i brige za unapredjenje propisa o organizacija i radu sudova. Medjutim, ono je obezglavljeno razrešenjem onih tridesetak sudija, u koje spada i gotovo citav sastav Upravnog odbora, a njegov rad je onemogucen odbijanjem zahteva za upis u registar udružennja gradjana u cemu je nažalost ucestvovao i najviši sud. Poništavanjem odluke o razrešenju, Narodna skupština je tim sudijama omogucila ne samo da se vrate svom pozivu, nego i da aktiviraju svoja clanska prava u Društvu sudija Srbije. Ono ce uskoro nastaviti sa radom.

10) Sudski budžet. Autonomni sudski budžet je finansijski uslov nezavisnostgi sudstva. Finansiranje sudstva nije, medjutim, prilagodjeno nacelu podele vlasti. Sredstva za rad sudova se i dalje obezbedjuju u jedinstvenom budžetu Republike (clan 68. stav 1. i clan 65. Zakona o sudovima). Ona su "neobojena" pa nadležni organi "utvrdjuju i doznacavaju sredstva za rad suda u skladu sa potrebom blagovremenog i urednog izvršavanja njegove funkcije". Pošto je rec o organima izvršne vlasti, nesumnjivo je da Vlada ima presudnu ulogu u finansiranju sudstva. Utoliko više, što propisuje i uslove, visinu i nacin korišcenja sudskih taksi.

Ovakvo stanje valja menjati u skladu sa nacelom podele vlasti. Pri tome bi se, naravno, morala uvažavati ustavna jedinstvenost državnog budžeta, ali to ne bi moglo biti smetnja da se obezbedi odgovarajuci uticaj sudova u njihovom finansiranju. Na tome insistira i tacka 2.42 Univerzalne deklaracije.

Uticaj sudske vlasti mogao bi da objedini i artikuliše Vrhovni sud kao najviši sudski organ, ali bi to moglo biti povereno i nekom vanparlamentarnom, odnosno vanvladinom telu, kao što je Visoki sudski savet. "Dok god sudski budžet bude samo jedna stavka opšteg državnog budžeta koji se formira bez ikakvog uticaja sudske vlasti, dok visina sudske plate ne bude sigurno zagarantovana i unapred poznata, dok zavisi od raspoloženja Vlade i zalaganja ministra pravde i dok ona može biti proizvoljno smanjivana ili povecavana, sudska nezavisnost je iluzija ... U takvim uslovima stalnost sudijske funkcije ne znaci ništa, jer sudije iz suda odlaze same" (M. Grubac).

11) Materijalni položaj sudija. Pošto je "izabrano lice na stalnom radu" sudija za svoj rad u vršenju vlasti prima platu. U sistemu podele vlasti, nosioci razlicitih vlasti moraju biti ravnopravni u svakom pogledu, pa i u pogledu plata. U Srbiji su plate sudija znatno manje od plata nosilaca zakonodavne i izvršen vlasti na istom hijerarhijskom nivou. Zaostajanje njihovih plata nije ni razumno, jer sudije, za razliku od nosilaca zakonodavne i izvršne vlasti, ne mogu ostvarivati dopunsku zaradu (clan 100. Ustava). "Dobra plata sudijama je važna stvar u demokratijama. Tu nema titula i ordenja niti sudsko zvanje povlaci viši socijalni položaj da bi se naknadila nedovoljnost u plati. Osobito je to potrebno stoga što baš u demokratiji valja omoguciti da u sudski poziv ulaze ljudi iz svih društvenih redova. Najvažnije je, pak, što se samo na taj nacin obezbedjuje nezavisnost sudstva. Ništa više nece coveka dovesti u iskušenje nego materijalna nevolja. A danas ima raznih kanala, koji iako spolja ne izgledaju kao korupcija, korupcija su u svojoj suštini. Materijalna obezbedjenost daje mogucnost da covek šire gleda i da se sa mnogo više volje posveti pozivu" (Dj. Tasic).

Univerzalna deklaracija u tacka 2.21 predvidja da plate moraju biti primerene i prilagodjene statusu, ugledu i odgovornosti sudije, da se moraju uskladjivati sa porastom troškova života izazvanim inflacijom i da se za vreme mandata ne smeju smanjivati.

Materijalni položaj sudija je na granici nutricionistickog minimuma. Zato se sve cešce i sve više govori o korupciji u sudstvu, narocito u sektorima istrage, izvršavanja i vanrednog ublažavanja kazne. Iako su price o njoj još uvek bezimene, sudije koje primaju vec su dobili zvanje "primarijusa".

Plate sudija nisu samo male, nego su i u normativnom haosu. Odredbe o platama sadržao je Zakon o radnim odnosima u državnim organima, ali su prestale da važe stupanjem na snagu Zakona o platama u državnim organima. Taj zakon je trebalo da važi samo u 1996. godini, ali mu je produžena važnost i u 1997. godini. Istekom te godine prestao je da važi, pa su plate sudija upale u "crnu rupu", gde još tumaraju.

3. Pravicno sudjenje

U vremenu jedinstva vlasti vladala je ideološka dogma da je pravo volja vladajuce klase, koja je nastala prerušavanjem (Lenjinove) parole "Zakon je mera politicke vlasti" u neprikosnovenu "naucnu istinu".

U demokratskoj Srbiji, ova parola mora biti zamenjena Protagorinom sentencom "Covek je mera svih stvari". Utoliko pre što je nacelo jedinstva vlasti u Ustavu vec zamenjeno nacelom podele vlasti i što demokratiji odgovara ne klasni nego pravedni sud. A pravedan sud jednako sudi u svim jednakim stvarima.

Koliko je vladala dogma o pravu kao volji vladajuce klase, toliko je i suzbijana ideja o pravednom pravu, koju je tiho i uporno zastupao "zabranjeni" profesor beogradskog Pravno fakulteta dr Božidar S. Markovic. Pozitivno pravo, kaže Profesor, nije pravo u celini, jer "uporedo sa njim i iznad njega postoji još jedno pravo koje se u raznim epohama nazivalo na razlicite nacine: pravda, moral, prirodno pravo, objektivno pravo, živo pravo ili najzad socijalno pravo; ali uvek kao "nešto trajno što je iznad zakona ili volje pozitivnog prava" i što sadrži "nacela koja uredjuju i same zakone".

Davno je uoceno da je pravda stožerna vrlina da se svakom prizna ono što mu pripada u jednakom postupanju sa jednakim stvarima (komutativna pravda) u nejednakom postupanju sa jednakim stvarima srazmerno njihovoj nejednakosti (distributivna pravda) i u postupanju prema drugome kao prema sebi (eticka pravda). Ta nadvremenska i nadzakonska vrlina je, kao i apsolutna istina, nedostižna, ali svako civilizovano društvo ipak teži da je dostigne. "Nedostižnu apsolutnu istinu kod coveka, pa i u poimanju pravde, zamenjuje postojeci prirodni nagon za samoodržanjem, vitalisticki princip konservacije i razvoja života. Tako su ljudski život, uz opstanak i razvitak društva, najviši kriterijumi materijalne pravde i merila za ocenjivanje društvenih vrednosti, tj. šta kome pripada, šta je pravo a šta nepravo" (B.S. Markovic). Ovi kriterijumi su, kao apstraktna ideja, uvek isti, ali se njihova sadržina menja, zavisno od epohe, odnosno društvenih odnosa. Zato je pravda vecit pojam sa promenljivom sadržinom, koj uvek traži da mu se pravni poredak prilagodjava.

Osnovni rekvizit tog prilagodjavanja je pravicnost. Ona se izvodi iz pravde i služi njenom ostvarivanju. Ali, pravicnost ne deluje sama od sebe. Ona je u rukama suda, koji kao posrednik izmedju propisa i stvarnosti, uvodi pravdu u pravni poredak, vezujuci je za pravnu normu. Time sud ne stvara pravo, vec ga stvaralacki primenjuje na konkretan slucaj.

U sistemu podele vlasti sudovi ne mogu stvarati pravne norme, jer je zakonodavna vlast u rukama drugih organa. Ali, život je dinamicniji i suptilniji od propisa pa uvek izmice njihovoj kontroli: nekad što propisa nema, nekad što nije potpun ili jasan, nekad što bi njegova primena vodila zloupotrebi prava, nekad što je izgubio smisao, nekad što postoji drugi razlog nemoci pravne norme. U takvim situacijama, sud ne može odbiti da sudi, pozivajuci se na mane propisa, vec mora uspostaviti pravni poredak uprkos tim manama. Zato sudska praksa nije puko presadjivanje propisa u ambijent stvarnosti, vec njegovo kreativno ukrštanje sa stvarnošcu, koje uvek daje sveže plodove na zelenom stablu života. Ako korene tog stabla stalno nalivaju bistri potoci razuma, onda ce sud udahnuti život propisima i kad su ustajali, onemocali ili beznadežno bolesni. Ukoliko propisa nema, sud ce uspostaviti pravni poredak sudjenjem po pravicnosti.

"Sudjenje po pravicnosti nikako ne znaci proizvoljno sudjenje po licnim i subjektivnim merilima sudije, bilo da su ta merila zasnovana na nekoj apstraktnoj dogmi (individualna sloboda, društvena solidarnost), ideologijama uošte ili na nekom etickom principu ili osecanju (altruizam, humanost, bolecivost i sl.). Sudjenje po pravicnosti nije ni ideološko ni sentimentalno sudjenje. Nasuprot tome, suditi po pravicnosti znaci suditi po izvesnim objektivnim, racionalnim i društvenim, tj. naucnim kriterijumima, kao što su ideja jednakosti i jednakog postupanja, ideje normalnog i razumnog, vladajuca društvena merila vrednosti, objektivni društveni interes i sl. Suditi po pravicnosti znaci dakle suditi po odredjenim objektivnim normama izvucenim iz društvene zakonitosti, to treba da bude pre svega i po prevashodstvu jedno naucno zasnovano sudjenje ... Usled ovoga, reci "pravicno je" nije ni poslednji ni samo dovoljan argument kojim se može obrazložiti sudska odluka. Iza njega mora da stoji, da ga dopuni "opravda" i neki bliži i konkretniji logicki i realan društveni razlog, bio ovaj racionalan, eticki, ekonomski, politicki, tehnicki, prosto praktican ili sve to zajedno" (B.S. Markovic).

Pravicnost, u nacelu, ne može delovati nasuprot pravnoj normi, pošto ona, kao izvor prava, obavezuje sud i kad ima mana. Ali, mane i jesu razlog što je pravicnost dopunski rekvizit sudskog odlucivanja kojim se popunjavaju pravne praznine, otklanjaju nejasnoce i protivrecnosti u propisima i udahnjuje život "istrošenoj pravnoj normi". Zato je sudjenje po pravicnosti - supsidijarno. Ako nema pravnih praznina, ako su propisi jasni i medjsubono uskladjeni i ako nema drugih nedostataka u pravnom sistemu, sudska odluka se mora zasnivati na pravnoj normi. Pošto je u njoj vec sadržan "eticki minimum" (G. Jelinek), norma je "iskljucivo nadležna da kaže šta je u konkretnom pozitivnom poretku i pravno i pravicno" (B.S. Markovic). Ali, ako se pokaže da odgovarajuce norme nema, ili da je nedovoljna, sud ce obezbediti zaštitu na osnovu pravicnosti. Iz recitog proizlazi da "ne postoje i ne mogu istovremeno postojati u okviru jednog pravnog poretka dva uporedna i medjusobno neuskladjena, a još manje medjusobno protivrecna, pravna metoda sudjenja, od kojih bi jedan bio sudjenje po pravu, a drugi sudjenje po pravicnosti (B.S. Markovic). Ova dva metoda mogu, medjutim, biti komplementarni elementi jedinstvenog koncepta sudske zaštite, koji dopušta primenu pravicnosti kad se pokaže da pravo ne postoji ili da nije dovoljno za uspostavu pravnog poretka. "Suditi po pravicnosti prakticno znaci, dakle, suditi i rezonovati na dvostrukom planu. U prvom planu, naime, mora se startovati sa cisto juristickim elementima i razlozima (kao što su pravni propis ili ugovor) pa tek tako gde oni nisu dovoljni, tj. u oblasti juristickih vakuma praznina i nejasnosti, treba dopunjavati i rešenja tražiti na sekudarnom planu pravinosti, koja - kao što je napred pokazano - sa svoje strane znaci neprekidno zalaženje u konkretan odnos i istraživanje objektivne društvene norme koju na taj odnos treba primeniti" (B.S. Markovic).

Bez obzira što deluje "iz drugog plana", pravicnost je znacajan cinilac dobrog sudjenja, jer se angažuje upravo u onoj sferi stvarnosti koja je suptilnija od propisa. To sudiji pruža priliku da se u sudjenju oslobodi rutinskih pravnih rezona i rešenje potraži u slojevitoj strukturi komutativne, distributivne ili eticke pravde. Pri tom, medjutim, mora paziti da ne zapadne u proizvoljnost, arbitrernost, sentimentalnost ili slicno stanje duha, kao i da ne postane žrtva pristrasnosti, neprincipijelnosti, korupcije i drugih negativnih pratilaca "slobodnog sudjenja". Pravican je onaj sudija koji svakom daje ono što mu pripada, u jednakom postupanju sa jednakim stvarima, u nejednakom postupanju sa nejednakim stvarima srazmerno njihovoj nejednakosti i u jednakom postupanju prema sebi i drugima. Bliže odredjivanje pravicnosti nije mogucno, a ne bi bilo ni dobro. "Definisana pravicnost ne bi više bila pravicnost. Zatvorena u formulu i u apstraktne oblike suve logike, ona bi se i sama sasušila, te ne bi mogla da obuhvati ni novo pravo koje život svakodnevno stvara, niti bi uspela da popuni praznine staroga, niti da udje u pojedinosti konkretnog slucaja. Neposredan dodir prava i života bio bi prekinut. Ne treba, dakle, ni ocekivati potpunu materijalnu odredjenost ideje pravicnosti niti je želeti. Simbol složene i dinamicne realnosti, ona mora ostati otvorena da bi mogla obuhvatiti svu raznoliku duhovnu i biološku sadržinu društva u sadašnjosti i buducnosti. - Iz tog razloga ne postoji ni neki stalan recept za iznalaženje pravicnih rešenja. Od pravicnosti, drugim recima, ne treba unapred ocekivati neka konkretna upustva. U njoj treba videti, pre svega, jedan nacin rezonovanja, jednu metodu tumacenja prava, koja, pored suverenog vladanja pravnom tehnikom, predstavlja i jedno mnoštvo drugih znanja i ocenjivanja vrednosti". (B.S. Markovic)

Ipak, postoji jedno opšte ogranicenje: pravicno sudjenje mora ostati u okvirima pravnog poretka, odnosno opšteprihvacenih pravnih i moralnih nacela.

U iznalaženju pravicnih rešenja, sudska praksa se, naravno, koristi i dostignucima pravne nauke a i drugih nauka (narocito filozofije, sociologije i ekonomije).

Pravicno sudjenje odgovara sistemu podele vlasti, jer je podešeno demokratiji, bez klasnih, ideoloških i drugih presuda jedinstva vlasti.

4. Sistem sudova

Sudovi nisu organizovani na nacin koji omogucava uspešno vršenje sudske vlasti. Zato su nedelatni, neažurni i neefikasni. To narocito važi za prvostepene sudove (pogotovo u gradjanskoj materiji) kod kojih se na uzimanje predmeta u rad ceka više meseci, a na okoncanje postupka - više godina. Stanje nije zadovoljavajuci ni u drugostepenim sudovima. Cak je i Vrhovni sud opsednut velikim brojem predmeta, narocito u upravnoj materiji.

Ovakvo stanje nalaže da se organizacija sudova postavi tako: da prvostepeni sudovi profunkcionišu, da specijalizovani sudovi preuzmu "svoje predmete" iz opšteg arsenala predmeta, da apelacioni sudovi preuzmu celokkupnu drugospetenu nadležnost, da Vrhovni sud postane kasacioni.

1) Prvostepeni sudovi . Prvostepeni sudovi su tradicionalno "usko grlo" sudske vlasti. Ako oni budu organizovani tako da u razumnom roku apsorbuju priliv predmeta, citavo sudstvo ce se osloboditi neažurnosti. Normalna apsorpcija predmeta bice obezbedjena ako prvostepena nadležnost bude podeljena izmedju opštinskih i okružnih sudova, pri cemu bi okružni sudovi sasvim izgubili drugostepenu nadležnost a, za uzvrat, dobili znatno širu prvostepenu nadležnost, narocito u gradjanskoj materiji. Tkao bi sudstvo dobilo dve vrste sudova sa iskljucivom prvostepenom nadležnošcu.

Opštinski sudovi, koji su do sada bili jedini "cisti" prvostepeni sudovi, rasteretili bi se složenijih predmeta u gradjanskoj i krivicnoj materiji, ali bi zadržali celokupnu vanparnicnu, izvršnu, zemljišnoknjižnu i beležnicku materiju.

Okružni sudovi, koji su do sada bili pretežno drugostepeni a delimicno prvostepeni, postali bi iskljucivo prvostepeni sudovi, ali višeg ranga od opštinskih sudova, jer bi sudili u složenijim predmetima gradjanske i krivicne materija. Zato bi i sudija okružnog suda imao viši rang od sudije opštinskog suda.

Na nivou okružnih sudova bili bi organizovani i specijalizovani prvostepeni sudovi: okružni privredni sudovi i okružni radni sudovi.

2) Apelacioni sudovi . U drugom stepenu sudili bi apelacoini sudovi. Oni bi bili iskljucivo žalbeni sudovi i ne bi imali nikakvu prvostepenu nadležnost. Ali zato bi bili žalbeni sudovi za sve prvostepene sudove opšte i specijalizovane nadležnosti.

Oni bi, dakle, odlucivali o žalbama protiv odluka opštinskih sudova, okružnih sudova, okružnih privrednih sudova i okružnih radnih sudova.

Dva apelaciona suda bi bila specijalizovana za odlucivanje po žalbama protiv odluka okružnih privrednih i okružnih randih sudova.

3) Upravni sud. Upravni sud bi preuzeo institucionu nadležnost okružnih sudova i Vrhovnog suda Srbije u rešavanju upravnih sporova. Time bi sudovi opšte nadležnosti bili rastereceni sporova iz upravne materije u korist još jednog specijalizovanog suda.

4) Vrhovni sud Srbije . Vrhovni sud Srbije mora postati uistinu najviši sud u Republici. Da bi to bio, mora prestati da bude instancioni sud. To ce se desiti kad njegova drugostepena nadležnost predje na apelacione sudove, a nadležnost u rešavanju upravnih sporova na upravni sud.

Kad se "oslobodi" instancione nadležnosti, Vrhovni sud ce moci da se posveti kontroli pravnosnažnih sudskih odluka po vanrednim pravnim lekovima u svim materijama, kao i utvrdjivanju nacelnih pravnih stavova i nacelnih pravnih mišljenja radi obezbedjivanja jedinstvene primene zakona i drugih propisa. Tako ce i postati kasacioni sud.

5) Novi zakon. Obnova sudstva je neminovna i prvi korak treba da bude donošenje novog Zakona o sudovima i sudijama. Da bi taj korak lakše bio ucinjen, Centar za unapredjenje pravnih studija u Beogradu pripremio je dva modela tog zakona: "za danas" i "za sutra". "Model za danas" (autor dr Zoran Ivoševic), pripremljen je po važecem Ustavu, tako da zakonodasvcu može biti od koristi odmah. "Model za sutra" (autor dr Vesna Rakic-Vodinelic) pripremljen je nezavisno od važeceg Ustava, s osloncem na Evropsko pravo kome težimo. I jedan i drugi model hoce da u sudstvo demokratske Srbije uvedu standarde iz Univerzalne deklaracije o nezavisnosti pravosudja i Osnovnih nacela o nezavisnosti sudstva.

www.lex.org.rs • Lex ID • Info • Aktivnosti i rezultati • PROJEKTI • Članovi • Kontakt
LEX Advokatska kancelarija • LEX Konsalting