Preskoči navigaciju, idi direktno na sadržaj...
Prvi Forum u seriji foruma koji se organizuju u okviru projekta "Promocija vladavine prava" pod nazivom "Demokratska legitimnost vlasti" održan je 15. februara 2001.godine.
Uvodno izlaganje na ovom Forumu podneo je dr Vladimir Goati, naucni savetnik Instituta društvenih nauka u Beogradu. Medijator Foruma je bio g-din Slobodan Vucetic, kopredsednik LEX-a i razrešeni sudija Ustavnog suda Srbije.
Forumu je prisustvovalo 26 ucesnika, medju kojima su bili predstavnici državnih organa i nevladinih organizacija, eksperti, profesori i advokati. Forum je imao znacajnu medijsku podršku, iz devet razlicitih medijskih kuca, kako novinskih tako i elektronskih.
U diskusiji je posebno bila naglašena cinjenica da je ideja vladavine prava za jedno društvo važnija od demokratije, i da ona podrazumeva primenu prava koje je racionalno i usvaja savremena civilizacijska dostignuca. Ucesnici Foruma su dali presek stanja u našem pravnom sistemu i preporuke za njegovo reformisanje u cilju prilagodjavanja savremenim zakonodavstvima.
— Prof. dr. Vladimir Goati —
Genealoško stablo institucije izbora ima duboke i razgranate korene. Pocetkom dvanaestog stoleca u nekim zapadnoevropskim zemljama po prvi put su korišcena precizna pravila o nacinu izbora predstavnika u radu crkvenih sabora (aktivno i pasivno biracko pravo, tehnika glasanja i nacina brojanja glasova), a slicna pravila su se primenjivala i u odabiru prestavnika u skupštine staleža. Premda su, dakle, izbori izuzetno stara instituciji, generalizacija izbora kao sredstva ucešca gradjana Zapadne Evrope i SAD u konstituciji politicke zajednice tekovina je devetanestog stoleca. "U pocetku - beleži Maurice Duverger - vlade su cinile deo prirodnog poreka. One nisu bile birane kao što se ne bira klima, zemlja, bolest itd" (Duverger, 1959: 77).
Demokratija , bez obzira što etimološki oznacava vladavinu naroda, ostvaruje se u prakticnom životu kao vladavina izabrabranih predstavnika u ime naroda. Pošto narod ne može direktno da vlada - zbog cega se o neposrednoj demokratiji kao globalnom poretku može govoriti kao o nedostižnom idealu - izbori predstavljaju nužan instrument jedine moguce, predstavnicke demokartije. Geneza izbora kao "… celine procedura, pravnih i materijalnih akata, ciji je glavni cilj odredjivanje vladajucih od strane podredjenih" (Cotteret et Emeri, 1970: 11), neraskidivo je povezana sa razvojem parlamentarizma. Ucešce gradjana Zapadne Evropi i SAD u izboru parlamenta bilo je ograniceno nizom cenzusa sve do sredine devetnaestog stoleca, od kada pocinje proces širenja nosilaca izbornog prava. Paralelno sa tim, izborno pravo doživelo je i brzu "geografsku ekspanziju" u druge zemlje sveta što dobro ilustruje sledece dijahronicno poredjenje. Na pocetku dvadesetog stoleca gradjani su posedovali izborno pravo samo u dvadeset pet zemalja sveta i to uz krupna ogranicenja, jer su iz uživanja tog prava bile iskljucene žene, rasne manjine i najsiromašniji (Karatnynysky, 2000: 187). Ali, vec u prvim decenijama dvadesetog stoleca izborno pravo postepeno postaje univerzalno (ukidaju se cenzusi), a osim toga, ono zadobija i sledece atribute: jednakost (princip "jedan covek jedan glas"), tajnost i neposrednost glasanja, uz obavezno ucešce veceg broja kandidata od broja koji se bira, a koje predlažu autonomne politicke partije. Tako shvaceno biracko pravo postalo je, kako je razložno ocenio Vladimir Simic, "… kamen temeljac demokratije" (Simic, 1938: 15). Uz nezadrživo širenje opsega birackog prava, rastao je broj zemalja u kojima se na vlast dolazi putem izbora. Krajem 1999 - prema podacima Freedom House - u 120 zemalja (od ukupno 192), u kojima živi 58,2 odsto stanovištva u svetu, vlast je zadobijena pobedom u izbornom nadmetanju.
Izbori vrše više nezamenljivih funkcija u demokratskom poretku od kojih cemo navesti sledece. Najpre, gradjani se na izborima opredeljuju izmedju više suprostavljenih politickih partija (kandidata) i tako ostvaruju periodicnu i mirnu smenu na vlasti, što svakako spada u najveca dostignuca demokratije. Izbori, medjutim, nisu samo nacin popunjavnja upražnjenih politickih položaja, nego oni, što je podjednako važno, unapred odredjuju da ce ti položaji "…biti upražnjeni u cestim intervalima bez nereda vezanih za skidanja glava ili nepogodnosti do kojih dovodi revolucija" (Key, 1967: 5). Drugo, izbore ne treba shvatiti samo kao jednokratni uticaj gradjane na nosioce vlasti, nego kao permanentni dijalog, "razmenu uticaja", izmedju gradjana i vlasti koja traje i u razdoblju izmedju izbora. To je dobro uocio Carl Friedrich formulišuci zakon "anticipiranih reakcija" po kojem politicar na vlasti prilagodjava svoje ponašanje ne samo prošlim nego i buducim preferencijama biraca (Friedrich, 1937: 203). Posmatrano iz te perspektive, jednostrano zvuci poznata Rusoova ocena da su gradjani Engleske suvereni samo u trenutku "kad biraju clanove parlamenta", jer i nakon izbora imanentna težnja politicara za reelekcijm potstice ih da vode racuna o opredeljenjima gradjana.
Trece, na izborima gradjani izražavaju poverenje i podršku što vlastima omogucuje da maksimalno mobilišu društvenu energiju. "Poverenje … daje ovlašcenje vlasti da deluje, usadjuje u nju izvesnu spsosobnost inicijative, mnogo šire i gipkije od one koja bi bila samo legalna. Zahvaljujuci poverenju koje joj pruža podršku, legitimna vlast uživa diskreciono pravo i pokretacku i inicijativnu snagu koja nedostaje ne samo nelegitimnoj vlasti, vec i nekoj cisto legalnoj vlasti" (Kota, 1984: 4). Opredeljujuci se na izborima za stranku i njen program, gradjanin pruža podršku i odredjenim licnostima koje uživaju njegovo poverenje. To je bitno za uspešno funkcionisanje demokratije, jer je "…uvažavanje licnosti ili bar nešto od njega neophodno da bi ljudski razum mogao vladavinu smatrati legitimnom. Pri njenom potpunom nedostatku ova biva prezrena i lišena dostojanstva" (Hennis, 1984: 28).
Cetvrto, izbori obezbedju gradjanima moc kojom oni ogranicavaju pa cak i smenjuju vladajucu politicku elitu, što Talcott Parsons izražava lapidarnom konstatacijom: "Glasati znaci vršiti moc" (Parsons, 1969: 108). Ostvarujuci moc kroz odabir svojih predstavnika, pojedinac se oseca važnim ucesnikom u konstituisanju vlasti. Peto, izbori jacaju legitimnost politicke zajednice jer gradjani, sudelujuci u izbornom procesu, prihvataju institucije, procedure i simbole te zajednice. Izbori, ustvari, jacaju emocionalnu privrženost pojedinca politickoj zajednici i time doprinose njenoj integraciji (Nordlinger, 1968: 124). Nasuprot tome, odbijanje znacajnijih segmenata populacije da sudeluju na izborima (bojkotovanje), znak je otstustvo bazicnog konsenzusa u politickoj zajednici. Najzad šesto, izbori posredno doprinose obuzdavanju politickih konflikata, zato što se na njima gradjani ne opredeljuju izmedju razlicitih interesa, nego odredjuju svoje predstavnike koji, kroz medjusobni dijalog i kompromise, mogu ublažiti interesne razlike; drugim recima gradjani na izborima ne odlucuju o gorucim politickim pitanjima, nego odredjuje ko ce o tome odlucivati. Sve u svemu, izbori su nužan uslov legitimiteta nosilaca politicke moci; vlade zemalja koje ne proizilaze iz izbora smatraju se - u savremenom razdoblju u kojem je demokratija "jedina igra u gradu" - uzurpatorskim pa je zato njihova saradnja sa drugim zemljma i medjunarodnim organizacijama podvrgnuta ogranicenjima.
Istini za volju, izbori su nužan, ali ne i dovoljan uslov legititimiteta politickog poretka zato što taj poredak mora, da bi zadobio legitimitet, u dužem razdoblju da zadovoljava na prihvatljivom nivou ekonomsko-socijalne potrebe svojih gradjana. O važnosti ekonomskih postignuca ili efikasnosti (Laswell, 1971: 85) za održanje politickog portaka dobro govori primer Savezne republike Nemacke nakon Drugog svetskog rata. Uporedno sa fascinantnom ekonomskom obnovom te zemlje ("nemacko ekonomsko cudo"), opadao je na sukcesivnim parlamentarnim izborima broj glasaca politickih partija koji ispoljavaju simpatije za bivši nacionalsocijalisticki popredak.
Do sada smo govorili o izborima kao postupku kojim se za odredjeno vreme poverava vršenje vlasti nekoj partiji ili partijama, ne vodeci podrobnije racuna o obeležjima tog postupka, o onome što Michael Bratton naziva "kvalitet izbora" (Bratton, 1998: 2). Upravo u pogledu kvaliteta, bitno se razlikuju izborna nadmetanja u pojedinim državama; u nekima od njih izbori se svode na puko glasanje sa unaped poznatim ishodom, dok je u drugima rec o ravnopravnoj borbi za podršku biraca sa neizvesnim rezultatom. Oznacavanje istim terminom suštinski razlicitih politickih postupaka posledica je velikog prestiža institucije izbora zbog cega i lideri autoritarnih pa cak i totalitarnih poredaka nastoje da, organizujuci izbore ciji je ishod unapred poznat, nametnu utisak domacoj i (još cešce) medjunarodnoj javnosti da je njihova vlast zasnovana na volji gradjana. Kod izbornih manipulacije uocava se, uprkos beskrajno razlicitih pojavnih oblika, jedna zajednicka karakteristika: one ukidaju neizvesnost koje je imanentno obeležje demokratskih izbora i, umesto toga, obezbedjuju unapred odredjen (poželjan) rezultat. Organizovanjem takvih izbora, vladajuca stranka (stranke) nastoji da oteža ili cak da "zatvori" opozicionim partijama pristup vlasti cime se, ustvari, odbacuje bitan demokratski postulat po kojem je "…locus vlasti, po definiciji, "prazan prostor". Nije potrebno zadržavati se na detaljima institucionalnog aparata. Važna crta je to da taj aparat sprecava vladu da prisvoji vlast za svoje ciljeve, da je inkorporiše u sebe" (Lefort, 1988: 19).
U "režiranim izborima" važnu ulogu imaju ne samo neposredni ucesnici izbornog procesa (politicke stranke, kandidati), nego i državni aparat koji, umesto da obezbedi jednak okvir izbornog nadmetanja svim ucesnicima, osigurava prednost nekima od njih. Neretko i zakonodavac - pod uticajem vladajuce partije (partija) - postaje akter izbornih manipualcija, jer usvaja pristrasne norme koje olakšavaju izbornu pobedu odredjenoj partiji. Kao odgovor na sistematske pokušaje obesmišljavanja institucije izbora, u demokratskoj doktrini i na njoj oslonjenoj praksi iskristalisao se u drugoj polovini dvadesetog stoleca koncept "slobodnih i poštenih izbora" koji su postali preduslov za prijem država u mnoge medjunarodne organizacije. Pridev "slobodni" u toj sintagmi implicira da gradjani mogu da se, bez ikakve prinude, opredeljuju za neku od ponudjenih izbornih opcija, dok pridev "pošteni" oznacava da je položaj stranaka ravnopravan u izbornom nadmetanju.
Naravno, obe dimenzije prihvacene definicije demokratskih izbora, sloboda i ravnopravnost, su ideali koje je u praksi nemoguce u potpunosti ostvariti, što je jedan autor slikovito izrazio na sledeci nacin :"Ne postoji zemlja u kojoj se izborno nadmetanje odvija na potpuno ravnom terenu" (Markoff, 1996:109). Baš zato što svaki izbori sadrže dozu nesavršenosti, oni uvek mogu biti "iz idealne perspektive", predmet osporavanja i kritika. Tu neizbežnu nesavršenost izbora koja se ocituje i u zemljama stabilne demokratije, cesto koristi politicka propaganda u autoritarnim poredcima da bi opravdala krupne izborne prevare u tim poredcima. Pri tome, ona zamagljuje razliku izmedju krupnih neregularnosti kojima se hotimicno deformiše volja gradjana i sitnih, po ishod izbora nevažnih propusta. Poznato je, na primer, da u zemljama stabilne demokratije izborni spiskovi nikad nisu u potpunosti ažurni, pre svega zbog velike teritorijalne mobilnosti stanovništva. Ali, posledice te neažurnosti su male i, uz to, uglavnom su ravnopravno distribuirane na sve partije. Nasuprot tome, primeri masovnog poništavanje ili preinacavanje izbornih rezultata ili dopisivanje stotina hiljada glasova - koje dobro poznajemo iz izborne prakse Srbije u prethodnom razdoblju - uticu bitno, ponekad presudno, na ishod izbora.
Postavlja se pitanje da li je moguce unapred napraviti razliku izmedju, sa jedne strane, sitnih i nenamernih propusta u izbornom procesu i, sa druge strane, krupnog i hotimicnog kršenja slobode i ravnopravnosti ucesnika izbornog procesa, da bi se, po svaku ocenu, obezbedio poželjan izborni ishod? Mogucnost uspostavljanja te razlike, po našem mišljenju, postoji ako se što preciznije odredi sadržaj dimenzija (pojmova) slobode i ravnopravnosti. Za takav pristup su se opredelili Jorgen Elklit i Palle Svensson (Elklit and Svensson, 1997:37) koji su ponudili iscrpnu listu kriterijuma koju cemo izneti uz neznatna skracivanja. Za dimenziju "slobodni" (izbori) kriterijumi su podeljeni u tri grupe, s obzirom na razdoblje izbornog procesa: pre izbornog dana, na dan izbora i posle izbora. U prvoj grupi (pre izbornog dana) kriterijumi su: sloboda kretanja, sloboda govora, sloboda udruživanja, sloboda okupljanja, sloboda od straha vezana za izbore i izbornu kampanju, otsustvo prepreka za ucešce na izborima i jednako i univerzalno pravo glasa. U drugoj grupi (na dan izbora) kriterijum je mogucnost da se ucestvuje u glasanju, a u trecoj grupi (posle izbora) postojanje zakonskih mogucnosti podnošenja žalbe.
Za dimenziju "pošteni" (izbori) Elklit i Svensson naveli su, takodje, niz kriterijuma vezanih za pojedina vremenska razdoblja izbornog procesa. Pre održavanja izbora lista kriterijuma sadrži: transparentan izborni proces, izborne zakone koji ne daju prednost ni jednoj partiji, otsustvo smetnji za upisivanje u biracki spsisak, ustanovljenje nezavisne i objektivne izborne komisije, nepristrasno tretiranje kandidata od strane policije, armije i sudova, jednake mogucnosti za partije i nezavisne kandidate da se takmice na izborima, nepristrasne programe obrazovanja glasaca, regulisanu izbornu kampanju, jednak pristup javno kontrolisanim medijima, jednaku raspodela javnih finansijskih sredstava partijama i onemogucavanje zloupotrebe vladinih srestava (government facilities). Kriterijumi na dan izbora su: obezbedjen pristup izbornim mestima od strane partija, domacih i stranih posmatraca i medija, tajnost glasanja, odgovarajuci oblik glasackih listica i birackih kutija, nepristrasna pomoc glasacima, adekvatna procedura brojanja glasova, odgovarajuci tretman nevažecih listica, adekvatne preventivne mere prilikom transporta izbornog materijala i nepristrasna zaštita birackih mesta. Posle završetka izbora kriteruijumi su: oficijelno i brzo objavljivanje izbornih rezultata, nepristrasno razmatranje svih izbornih žalbi, nepristrasno izveštavanje o izborima u medijima i prihvatanje rezlutata izbora od svih ucesnika koji su u njima bili angažovani.
U vremenskom okviru od 1990 do 2000. u Srbiji su pet puta održani izbori za republicki parlament (1990, 1992, 1993, 1997, 2000), u Crnoj Gori cetiri puta (1990, 1992, 1996, 1998), a cetiri puta je vršen i odabir poslanika Savezne skupštine (maj 1992, decembar 1992, 1996 i 2000). Na svim tim izborima vladajuce partije Srbije i Crne Gore (do majskih izbora 1998) imale su dominantan položaj u ekonomskoj, institucionalnalnoj i u medijskoj sferi. Ocena o dominaciji vladajuce SPS u zvanicnim medijima na svim republickim izborima u Srbiji ne važi, ipak, za poslednje izbore održane u decembru 2000, jer su na tim izborima partije "crveno-crne" koalicije (Socijalisticka partija Srbije-Jugoslovenska levica-Srpska radikalna stranka) bile inferiorne u zvanicnim sredstvima informisanja u odnosu na Demokratsku opoziciju Srbije (DOS). Na tim izborima pomenuta koalicija zadržala je, ipak, "po inerciji" nadmoc nad DOS-om u ekonomskoj i institucionalnoj sferi, pa se ni o tim izborima ne može govoriti kao slobodnim i ravnopravnim.
Permanentna nadmoc vladajucih stranaka dveju republika nad opozicijom u ekonomskim resursima proizilazila iz toga što su u privrednom sistemu SRJ u kojem dominira "društvena", ustvari, državna svojina, vladajuce partije neizbežno vršile funkciju "generalnog menadžera" te svojine, što im je omogucavalo da državna sredstva koriste za zadovoljenje svojih potreba. U institucionalnoj sferi vladajuce partije obezbedjivale su nadmocan položaj nad opozicijom, izmedju ostalog, odlucujuci jednostrano, uz oslonac na "glasacke mašine" u parlamentima dve republike i u saveznom parlamentu, o "izbornim formulama", izbornom cenzusu, broju izbornih jedinica i dr. O tome cemo navesti samo nekoliko karakteristicnih primera. Izborni zakon za prve pluralisticke izbore u Srbiji 1990. izglasala je jednostranacka skupština izabrana 1989, bez konsultacije sa opozicionim partijama. Izborni zakon sa prve izbore za skupštnu Savezne republike Jugoslavije (SRJ) održane u maju 1992 ("zasnivajuce izbore"), usvojen je dogovorom vladajucih partija dveju republika, SPS i Demokratske partije socijalista (DPS), opet bez ikakavog ucešca opozicije.
Situacija je unekoliko promenjena pred decembarske izbore 1992, jer su SPS i DPS, pod pritiskom masovnih protesta koje je organizovao DEPOS sredinom 1992, bile prinudjena da se o saveznom i o republickim izbornim zakonima i zakonima o izbornim jedinicama dogovaraju sa opozicionim partijama na "okruglim stolovima". Ali, vec pocetkom 1993. SPS je ponovo pribegla "institucionalnom diktatu" jer je, u dogovoru sa SRS, organizovala na konstitutivnoj sednici republickog parlamenta (28 januara 1993) iznenadnu promenu republickog zakona o izboru poslanika u Vece republika Savezne skupštine. Tom promenom - do koje je došlo retroaktivno (jer su izbori održani u decembru 1992) - omoguceno je vecini u Narodnoj skupštini Srbije, koju su cinile SPS i SRS, da bira samo svoje poslanike u Savezno vece. U julu 1997. SPS je, oslanjajuci se na vecinu u Narodnoj skupštini Srbije, a uprkos protivljenja opozicije, povecala broj izbornih jedinica sa 9 na 29, za republicke izbore koji su održani u septembru iste godine. Jednostrana promena "izborne karte" uoci septemabrskih izbora bio je jedan od razloga bojkota tih izbora od strane dvanest opozicionih partija, ukljucujuci tu Demokratsku stranku (DS) i Demokartsku stranku Srbije (DSS) koje su na prethodnim republickim izborima (1993) zadbile podršku jedne šestine biraca.
Najzad, SPS je - uz podršku svojih koalicionih partnera SRS i JUL-a - nastavila i na decembarskim izborima 2000 praksu jednostranog nametanja izbornih propisa. Dva meseca pre tih izbora (9. oktobra 2000), Narodna skupština Srbije donela je "Zakon o izboru narodnih poslanika" ne samo bez ikakve konsultacije sa opozionim partijama, nego i bez prethodne najave. Povrh toga, pomenutim zakonom Srbija je transformisana u jednu izbornu jedinicu, umesto 29 izbornih jedinica kako je bilo na izborima 1997. Takvim rešenjem izborni cenzus od 5 odsto - kakav je postojao i u izbornom zakonu 1997 - dobio je bitno razlicito znacenje. Dok su po zakonu 1997. male tek obrazovane partije, kao i regionalne i etnicke partije, mogle osvojiti parlamentarno predstavništvo u nekoj od 29 izbornih jedinica, na decembarskim izborima, kada je citava Srbija postala jedna izborna jedinica, "izborni prag" od 5 odsto postao je za to nepremostiva prepreka. Iznenadno usvojeni "Zakon o izboru narodnih poslanika" sadrži i neke druge slabosti od kojih su dve narocito znacajne, a koje su, doduše, postojale i u prethodnim zakonima. Prva slabost je to što biracima i strankama nije omogucen celovit nego samo parcijalan uvid u biracki spisak, a druga je to što su clanovi stalnog sastava Republicke izborne komisije nadmašili, ne samo po broju nego i po ovlašenjima, clanove proširenog sastava komisije koje imenuju politicke partije.
U Crnoj Gori vladajuca DPS je do svoga rascepa (1997), takodje, nametala, u republickom parlamentu izborna rešenja koja njoj naviše odgovaraju, oslanjajuci se na svoju "glasacku mašinu". To je posebno došlo do izražaja na republickim izborima 1996. kada je republicka Skupština, uprkos negodovanja opozicije, donela odluku da Crna Gora bude podeljena na 14 izbornih jedinica, umesto da, kao na izborima 1992, citava republika bude jedna izborna jedinica. Do korenitog preokreta u ovoj republici došlo je na majskim izborima 1988, za koje su najvažniji zakoni koji regulišu izborni proces usvojeni konsenzusom svih parlamentarnih stranaka. Prisvajanje prava od strane vladajucih partija dveju jugoslovenskih republika da arbitrerno odlucuju o izbornim institucijama (pravilima, procedurama, mehanizmima) obezbedilo im je bitnu prednost nad konkurentima, zato što politicke institucije nisu neutralne u odnosu na interese razlicitih subjekata, nego nekima od njih omogucavaju da ostvare svoje interese, a druge u tome sputavaju. Zbog toga je ispravna ocena da institucije imaju u politickom procesu distributivne efekte (Przeworski, 1991: 81; Schattschneider, 1960: 72).
Kad je rec o medijskoj sferi, SPS je imala (samostalno ili u koaliciji) ubedljivu nadmoc u Srbiji nad opozicionim partijama na svim republickim i saveznim izborima održanim u pomatranom desetogodišnjem razdoblju, izuzev, kao što smo prethodno pomenuli, republickih izbora 2000. U Crnoj Gori vladajuca DPS je od 1990. sve do majskih izbora 1998, bila superiorna nad opozicijom u zvanicnim medijima. Na majskim izborima ostvarena je u toj sferi temeljna promena, jer je položaj partija u velikoj meri izjednacen. S obzirom da je tada, kao što smo prethodno istaklii, ostvarena ravnopravnost partija i u institucionalnoj sferi, majski izbori 1998. za crnogorski parlament mogu se oceniti kao prvi slobodni i pošteni izbori na teritoriji SRJ.
Pored neravnopravnog položaja partija u ekonomskoj, institucionalnoj i medijskoj sferi, koji je imao velik uticaj na rezultate izbora održanih na prostoru SRJ od 1990. do 2000. (uz napred navedene izuzetke), na ishod izbora uticalo je bitno, u nekim slucajevima presudno, kršenje izbornih propisa (falsifikati, kradje) "u režiji" vladajucih partija. Do toga je dolazilo, uglavnom, na izborima u Srbiji, bez obzira da li se radi o parlamentarnim ili pretsednickim izborima. U posmatranom vremenskom okviru (1990-2000) u Srbiji je uocena izuzetno bogata lepeza raznovrsnih prekršaja kaka nema premca ni u jednoj poskomunistickoj zemlji Jugoistocne Evrope. Od tih prekršaja izdvojicemo sledece: krivotvorenje izbornih spiskova i zapisnika sa birackih mesta, preinacavanje izbornih rezultata od strane izbornih komisija, arbitrerno poništavanje izbornih rezulata od strane sudova, "dopisivanje" broja biraca da bi se obezbedila pobeda odredjenog kandidata i (ili) ispunili zakonski uslovi za validnost izbora, masovno dvostruko glasanje, "glasanje" lica koja su trajno otsutna ili umrla ("zombi" biraci), pritisak na zaposlene da glasaju za odredjene partije i kandidate, organizovano ubacivanje u glasacke kutije veceg broja unapred popunjenih glasackih listica i dr.
Izvršenje vecine nabrojanih prekršaja olakšavalo je to što su vladajuce stranke, posredstvom "izborne administracije" i državanog aparata, arbitrerno smanjivale i povecavale izborno telo republike. Broj biraca na sukcesivnim republickim izborima oscilirao je u Srbiji u neobjašnjivo širokim amplitudama što ilustruju sledeci podatci: 1990 - 7.044.797; 1992 - 6.774. 995; 1993 - 7.010.389; 1997 - 7. 210.386 i 2000 - 6.508.856. Pretpostavka da je okomit pad birackog tela Srbije 2000. u odnosu na 1997, rezultat "otpisivanja" biraca sa prebivalištem na Kosovu i Metohiji (zato što se ta pokrajina nalazi pod faktickim protektoratom UN) je neodrživa, jer bi u tom slucaju broj biraca bio znatno više smanjen (za oko jedan milion). Možda je zato bliže istini objašnjenje da je do republickih izbora 2000. vladajuci režim u Srbiji raspolagao sa više od pola miliona "fiktivnih biraca", koje je mogao da koristi u slucaju potrebe. Taj "biracki višak" nestao je 2000. jer "stari režim", posle temeljnog politickog prevarata od 5 oktobra, izgubio kontrolu nad "izbornom administracijom" i nad državnim aparatom. U Crnoj Gori biracko telo bilo je znatno stabilnije u posmatranom razdoblju to potvrdjuju sledeci podatci: 1990 - 402.905; 1992 - 429.047; 1996 - 448.502 i 1998 - 457.663. Osim toga, crnogorskim izbornim zakonom usvojenim 1998. ustanovljen je jedinstven, kompjuterski obradjen biracki spisak, dostupan svim strankama i gradjanima, cime je onemogucen višestuki upis pojedinaca u biracke spiskove i višestuko glasanje.
Vecina napred navedenih izbornih prekršaja nisu bili samo pojedinacni prestupi nego su imali "globalni" karakter baš zato što su u njima posredno ili neposredno sudelovli organi "izborne administracije" i državni aparat. Jer da bi se masovno koristili unapred zaokruženi listici - kao što je to, na primer, bio slucaj na lokalnim izborima u Srbiji 1996 - neophodno je prethodno obezbediti nepopunjene listice od "izborne administracije" koja, po zakonu, organizuje njihovo štampanje i distribuciju. O sudelovanju državnog aparata u falsifikovanju ishoda lokalnih izbora 1966. govori to što su u sudovi iskorišceni kao instrument za preinacavanje izbornih rezultata, a pravosudni sistem nije reagovao na krivicne prijave protiv pocinilica ociglednih izbornih prestupa (o tome: Vodinelic-Rakic i ost. 1997). Velika izborna kradja, koju je organizovao vladajuci režim Srbije 1996, potstakla je masovne proteste gradjana i medjunarodne javnosti, zbog kojih je režim bio prinudjen da prizna pobedu opozicije u cetrdesetak opština i gradova Srbije.
Osim pokušaja falsifikovanja lokalnih izbora 1996, od ostalih izbornih prekršaja u posmatranom razdoblju, izdvajaju se - po obimu i bezobzirnosti - krivotvorenje rezultata izbora za pretsednika Srbije (decembar 1997) i za pretsednika Jugoslavije (septembar 2000). U prvom slucaju dopisane su stotine hiljada glasova albanskih biraca sa Kosova i Metohije, kandidatu SPS, Milanu Milutinovicu, da bi se omogucio njegov izborni trijumf. Mnoga od tih mesta na kojima je Milutinovic "dobio" stopostotnu podršku biraca, prema oceni posmatraca, nisu bila uopšte otvorena. (Goati, 1999: 164-166). U drugom slucaju, SPS je pokušala da krivotvori rezultate izbora za pretsednika SRJ (24. septembar 2000) oslanjajuci se, pri tom, na Saveznu izbornu komisiju (SIK) i Savezni ustavni sud (SUS). Premda su vec 25. septembra prikupljeni podatci sa birackih mesta govorili da je na pretsednickim izborima kandidat DOS-a, Vojislav Koštunica pobedio kandidata SPS, Slobodana Miloševica vec u prvom krugu, SIK - tacnije receno njen stalni deo - nastojala je do 5. otobra, da spreci ili bar ublažila Miloševicev poraz. U tom razdoblju SIK je, umesto organa koji nepristrasno obavlja zakonom propisane zadatke, delovala kao longa manus vladajuceg režima cineci veliki broj teških povreda izbornih propisa od kojih cemo pomenuti samo najteže: onemogucavanje clanovima SIK-a iz proširenog sastava (predstavnicima partija-podnosilaca izbornih lista) da ucestvuju u radu Komisije od zatvaranja birackih mesta do objavljivanja konacnih rezultata; uzimanje je u obradu izbornog materijala sa birackih mesta na Kosovu i Metohiji, iako je stigao u izborne jedinice Prokuplje i Vranje posle isteka zakonom propisanog roka i donošenje odluke o zatvaranju birackih mesta na Kosovu i Metohiji u 16 umesto u 20 casova. Povrh toga, stalni sastav SIK-a falsifikovao je rezultate pretsednickih izbora objavljujuci u svojoj Odluci (Službeni list SRJ od 29. septembra 2000) da je kandidat DOS-a, Vojislav Koštunica dobio 2.474.392 glasova, odnosno 49, 9 odsto od ukupnog broja glasalih. Na osnovu toga, SIK je ocenila da Koštunica nije ispunio uslov (od 50 odsto plus jedan glas) da bi bio izabran u prvom krugu, pa je proglasila da ce drugi krug pretsednickih izbora biti održan 8. oktobra 2000. Prilikom "uštimavanja" izbornih rezultata, Saveznoj izbornoj komisiji - koja je, ocigledno, radila u velikoj žurbi - potkrala se i jedna krupna cinjenicka greška. U citirnoj Odluci navedeno je da je broj biraca koji su glasali 5.053.428, a broj upotrebljenih glasackih listica 5.053.090! Zbog nesavesnog rada, protiv clanova SIK-a podneta je vec 5. oktobra 2000. krivicna prijava, a protiv nekih od clanova komisije Prvo opštinsko javno tužilaštvo u Beogradu podiglo je optužnicu zbog zloupotrebe službenog položaja.
Ali, vratimo se sporu oko rezultata pretsednickih izbora. DOS je na Odluku SIK-a o tome da treba da se održi drugi krug pretsednickih izbora izjavio prigovor pozivajuci se na nezakonitosti u radu same Komisije, ali je Komisija - kao što se moglo i ocekivati - odbacila taj prigovor. Na žalbu DOS i njegovog pretsednickog kandidata protiv toga Saveznom ustavnom sudu (SUS), taj sud doneo je 4. oktobra rešenje prema kojem kompletan prvi krug izbora za pretsednika treba da bude ponovljen što, ustvari, znaci da se pretsednicki izbori moraju iznova održati. Na taj nacin SUS je - kao i SIK - pokušao da spasi Miloševica od pretrpljenog izbornog poraza. Tek posle masovnih protesta koji su dostigli apogej 5 oktobra - i koji su doveli do urušavanja vladajuceg režima - SUS je promenio svoju odluku i priznao pobedu Koštunice.
Interesantno je da su sva tri opisana krivotvorenja izbornih rezultata od strane vladajuceg režima u Srbiji organizovana u drugoj polovini posmatranog razdoblja i da su njihovi pocinioci ostavili neuporedivo jasnije tragove nego što je slucaj sa izbornim falsifikatima kojima je taj režim pribegavao pocetkom dvedesetih godina. To predstavlja jednu od osobenosti Srbije u odnosu na druge postkomunisticke zemlje Jugoistocne Evrope u kojima su izborne manipulacije od 1990. naovamo postajale, kako ocenjuje jedan poznavalac, sve suptilnija (Carothers, 1997: 22).
Otsustvo prikladnih izbornih propisa (u proceduralnom i u suštinskom smislu) kao i "hronicno" kršenje tih propisa od strane vladajuce partije ili partija, bili su u proteklom razdoblju bitni razlozi što na nivou SRJ i Srbije ni jednom nisu održani slobodni i pošteni izbori. Nedostatak odgovarajuce normativne osnove moguce je otkloniti usvajanjem novih zakona (zakona o izborima, zakona o izbornim jedinicama i dr.) u kojima ce biti maksimalno poštovana nacela slobode i ravnopravnosti ucesnika u izbornom procesu. U usvajanju tih zakona, umesto dosadašnjeg jednostranog nametanja rešenja od strane vladajuce stranke (stranaka), neophodno je obezbediti ucešce i (eventualno) konsenzus svih relevatnih partija, kao što je to bio slucaj u vecini postkomuniostickih zemalja Jugoistocne Evrope pred prve pluralisticke izbore 1990. S obzirom na distributivne efekte izbornog zakona - koje smo prethodno pomenuli - u usvajanju tog zakona neophodno je postici kompromis u kojem ni jedna stranka ne može da racuna da ce maksimalno ostvariti svoje interese. To narocito važi za vladajucu stranku (ili stranke) - u aktuelnom razdoblju u Srbiji rec je o koaliciji DOS - koja trenutnim prednostima treba da pretpostavi izborna rešenja koja ce moci da "podnese" i kada se nadje u opoziciji.
Pored toga, u novim izbornim propisima neophodno je korigovati neka dosadašnja pogrešna rešenja i(ili) eliminisati krupne propuste od kojih cemo nabrojati nekoliko najvažnijih. Prva pogreška se sastoji u tome što su pocetkom 2001. u našoj zemlji na snazi razlicite "izborne formula" na pojedinim nivoima politickog organizovanja: na saveznom i republickom nivou primenjuje se proporcionalni izborni princip, na pokrajinskom nivou dvokružni vecinski princip, a na lokalnom nivou sistem first-past-the post. "Šarenilo" izbornih principa onemogucuje prosecnim biracima - od koji 40 odsto nema završeno osnovno obrazovanje, a od toga približno jedna polovina je nepismena ili funkcionalno nepismena - da shvati vezu izmedju glasanja i predstavništva. Umesto toga, novim rešenjem trebalo bi univerzalno primeniti proporcionalnu formulu iz razloga koje smo podrobno obrazložili na drugom mestu (Goati, 1999: 73-75). Prihvatnje jedinstvenog izbornog principa omogucilo bi da se kodifikuje materija izbora koja je danas regulisana u više zakonskih i podzakonskih akata.
Drugo, cenzus od 5 odsto sadržan u važecem republickom izbornom zakonu po kojem je citava Srbija jedna izborna jedinica, prohibitivno deluje na predstavništvo malih partija i partija nacionalnih manjina, posebno madjarske i muslimanske (bošnjacke) manjine, pa bi ga trebalo smanjiti na 2 odsto, što je ispod udela pomenutih dveju manjina u populaciji Srbije (Madari 3,5 odsto, Muslimani 2,5 odsto). Alternativa tome je prihvatanje "pozitivne diskriminacije" kojom bi se partijama nacionalnih manjina omogucilo dobijanje parlamentarnih mandata po posebnim (lakšim) uslovima. Trece, imajuci u vidu dosadašnja višestruko negativna iskustva, neohodno je nizom mera onemoguciti ili bar maksimalno otežati krivotvorenje izbornih rezultata. Potrebno je, zapravo, toliko povecati rizik za potencijalne pocinioce izbornih prekršaja da "… "cena" takve strategije (utrošak sredstava,vemena, energije, plus rizici otkrivanja) prevazidju mogucu izbornu dobit" (Goati, 1999: 24). U mere "odvracanja" potencijalnih pocinilaca izbornih prestupa spadaju, pre svega, ustanovljavanje jedinstvenog, kompjuterski obradjenog birackog spiska na nivou republike i obezbedjenje efikasne sudske zaštite izbornog prava. Tim merama treba, svakako, dodati i dva rešenja koja su sadržana u prošlogodišnjem republickom izbornom zakonu: svojerucno potpisivanje biraca prilikom preuzimanja glasackog listica i "identifikacioni sprej" koji onemogucava višestruko glasanje istog lica. Najzad, obeshrabrivanju potencijalnih prekršilaca doprinelo bi garantovanje mogucnosti pracenja izbora od strane domacih i stranih posmatraca. Cetvrto, imajuci u vidu naglašenu neravnopravnost stranaka u medijskoj sferi koja je, kao senka, pratila sve prethodne izbore, nužno bi bilo novim zakonskim rešenjima ne samo afirmisati nego i omoguciti efikasnu sudsku zaštitu principa jednakog pristupa javnim glasilima svih stranaka-ucesnica izbornog nadmetanja.
Najzad peto, prema aktuelnom saveznom i republickom zakonu, izborne komisije su ad hoc organi cija je delatnost vezana za odredjene izbore. S obzirom na neophodnost permanentnog ažuriranja birackih spiskova (zbog promene prebivališta, sticanja birackog prava od strane mladjih generacija, smrti i dr.), korisno bi bilo da izborne komisije (ili njihov administrativni segment) permanentno i profesionalno obavljaju svoj posao. Time bi bio ucinjen korak ka institucionalizaciji izbora kojim bi se eliminisati ili bar ublažiti ermanentni sporovi oko broja gradjana Srbije koji imaju biracko pravo.
Naglašavamo, na kraju, da je na osnovu slicnih ocena o slabostima važeceg izbornog zakonodavstva, ekspertska radna grupa CESID-a (Marijana Pajvancic, Slobodan Vucetic, Zorica Radovic, Snježana Milivojevic, Slobodanka Nedovic i Vladimir Goati) predložila 1998 - imajuci u vidu komparativna saznanja i specificna dotadašnja izborna iskustva u Srbiji - modele triju zakona: o izboru narodnih poslanika, o politickim strankama i o finansiranju politickih stranaka koji su štampani u posebnoj publikaciji (Model zakona o izboru poslanika i odbornika, Model zakona o politickim strankama, Model zakona o finansiranju politickih stranaka. 1999. Beograd: CESID). Ponudjeni modeli mogu znacajno da olakšaju posao u izradi demokrataskog izbornog zakonodavstva.